LIČNI STAV: Obradovićev odlazak iz Partizana boli i deset meseci kasnije

Deset meseci je prošlo, a Željko Obradović i dalje bira reči kao čovek koji čuva nešto suviše dragoceno da bi se time razbacivao. To nije ćutanje uvređenog — to je tišina čoveka koji zna da neke stvari, jednom izgovorene, ne mogu da se povuku. I upravo zato njegovo prvo detaljnije obraćanje o rastanku sa crno-belima, u podkastu “Evrolige i 6.75”, više govori onim što je prećutao nego onim što je rekao.

Zašto Obradovićev odlazak iz Partizana nije bio odlazak

Ima razlike između trenera koji ode i legende koja mora da ode. Obradović nije otišao iz Partizana — bio je doveden do tačke sa koje se nije moglo drugačije. To nisu iste stvari, i ko god ih izjednačava ili ne razume Obradovića, ili ne želi da razume.

“Nemam tu neku posebnu poruku niti imam šta novo da kažem o tome šta meni Partizan predstavlja. Ne moram nikome ništa da objašnjavam. Ko je shvatio razloge zbog kojih sam otišao, shvatio je. Ko nije, verovatno ih nikada neće ni shvatiti”, rekao je. On je podsetio i da je nakon odlaska iz Partizana dobio ponudu drugog kluba sa trogodišnjim mandatom, što je, prema njegovim rečima, dovoljno da objasni gde se danas nalazi.

Ova rečenica nije rezignacija. To je čovek koji je odabrao dostojanstvo u trenutku kada bi svako drugi izabrao objašnjenje, odbranu, možda i osvetu preko medija. Obradović ništa od toga nije uradio i ništa od toga neće uraditi. To govori više o njegovom karakteru nego bilo koji trofej koji je osvojio — a osvojio ih je koliko niko drugi u evropskoj košarci.

Aerodrom, plafon i tišina posle poraza

Onaj momenat na beogradskom aerodromu, kada su ga sačekali navijači Partizana neposredno posle poraza od ekipe koju danas vodi, nije bio incident. Bio je prelom.

“To je bio jedan od profesionalno najtežih trenutaka koje sam imao. Sve što se dogodilo na aerodromu bilo je izuzetno emotivno. Posle toga sam otišao u stan i ne znam koliko dugo samo gledao u plafon. Bilo je mnogo emocija”, rekao je Obradović.

Zaustavimo se ovde na trenutak. Čovek koji je vodio reprezentaciju, klubove širom Evrope, kome je pritisak deo svakodnevice već tri decenije — taj čovek dolazi kući i satima gleda u plafon. Ne u telefon. Ne u televizor. U plafon. To nije umor. To je nešto što se lomi iznutra i za šta nema reči, tako da čovek samo — leži.

Naučio sam da razlikujem uobičajene sportske razočaranja od trenutaka koji ostavljaju ožiljak. Ono što opisuje Obradović nije razočaranje. To je ožiljak. I nosi ga on, a mi imamo obraz da se pravimo kao da smo svi zajedno prošli isto.

Šta znači ćutanje o emociji prema Partizanu

Novinar ga je pitao šta danas oseća prema Partizanu. Obradović je odgovorio jednom rečenicom: “Kakva je moja emocija prema Partizanu, to neću da ponavljam.”

Neću da ponavljam. Ne “ne znam.” Ne “komplikovano je.” Neću da ponavljam — što znači da je već rekao, jednom, sve što ima da kaže. I da neće više. I to je možda najtužnija rečenica u celom razgovoru, jer se u njoj čuje umor čoveka koji je davao emociju decenijama i sada je čuva za sebe.

Trogodišnji ugovor koji je dobio odmah po odlasku — koji je i sam pomenuo — nije dokaz da mu je bolje bez Partizana. To je dokaz da svet košarke prepoznaje ono što je Partizan pustio da ode. Razlika je suštinska.

Kome je zaista upućena poruka “ko je shvatio, shvatio je”

Ovo je delikatan deo, i tu priznajem da ne mogu da tvrdim šta je tačno mislio. Ali kada Obradović kaže “ko nije shvatio, verovatno nikada neće” — meni se čini da to nije upućeno navijačima. Navijači su ga sačekali na aerodromu, navijači su ga ispraćali sa dostojanstvom, navijači su i danas uz njega.Naravno, velika većina.

Ta poruka ima drugu adresu. I svi znamo koja je to adresa, mada niko od nas nema hrabrost da je izgovori glasno onako kako to Obradović neće.

Ono što mi ostajemo dužni Obradoviću

Ako ćemo pošteno — a Obradović to zaslužuje — moramo priznati jednu stvar. Čovek koji je Partizanu dao ono što je dao, nije zaslužio da mora da ode. Nije zaslužio da provede noć gledajući u plafon. Nije zaslužio da deset meseci ćuti dok drugi pričaju.

I nije zaslužio situaciju u kojoj je jedini način da sačuva dostojanstvo bio — da napusti klub koji voli.

Nešto ovde ne mogu da razrešim, i to me izjeda: da li smo ga mi kao navijači dovoljno branili u onim mesecima kada je bilo najteže, ili smo se sakrili iza “to je unutrašnja stvar kluba”? Navijači koji su bili bliže dešavanjima od mene možda vide ovo drugačije — i iskreno bih voleo da čujem, jer moj utisak je da smo svi zajedno malo zakazali. A Obradović nam sve to oprašta ćutanjem u vezi svega.

Baš kao što nam je opraštao i veliki Dule Vujošević.