„Ako sam odabrao da se vratim, onda je jasno da ne razmišljam o desetoj tituli Evrolige“, kaže legendarni trener
Željko Obradović (© Star sport)
Raste euforija među navijačima Partizana. Dosad su miljenike gledali posredstvom televizijskog ekrana, pošto su u uvodna dva kola ABA lige gostovali Splitu i Zadru, a u subotu od 19 časova će se prvi put u takmičarskoj utakmici sjediniti energija Grobara i novog tima, na meču sa Derbijem (bivši Studentski centar) i biće to prilika da Grobari ovacijama pozdrave Željka Obradovića, pošto se legendarni strateg posle tri decenije vratio u klub.
Na ne malo iznenađenje košarkaške javnosti, prateću unutrašnji glas, koji mu je šaptao da je vreme da obnovi vezu s Parnim valjkom. Deluje da i sam jedva čeka premijeru u Beogradskoj areni.
„U prilici sam da slušam svoj jezik, budem sa ljudima koje razumem. Kako će biti na kraju? Ko zna. Jedna stvar koju znam je da ljudi koji su u Partizanu i njegovi navijači imaju neverovatnu lojalnost. Sigurno će biti uz nas. Pred pripremnu utakmicu sa Efesom rekao sam igračima: „Slušajte, navijači će vam oprostiti ako igrate loše, ali vam nikada neće oprostiti ako se ne borite, ako ne date 100 odsto“. To je jedini rizik, ako se ne borimo. Rezultati i ostalo – druga priča“, ističe Obradović u velikom intervjuu za grčki Sport24.
Iz reči jednog od najcenjenijih naših trenera stiče se utisak da mu rezultatski ciljevi nisu prioritetni, već energija. Zato se osvrće na reči kuma Dušana Ivkovića koji je Žocov potez ocenio „odlukom visokog rizika“.
„Objasnio sam mu da to nije pitanje rizika. Sve je u životu rizik. Ako prelazite ulicu, i to je rizik – to je život. Ljudi smatraju da je dolazak u Partizan rizik, jer misle o mojoj karijeri. Svi me pitaju da li razmišljam o desetoj tituli Evrolige, ali ako sam odabrao da se vratim u Partizan, onda je jasno da o tome ne razmišljam. To nije moj cilj u životu. Cilj mi je da imam svoje igrače i da sa njima radim i uživam u velikoj meri. Da jurim desetu titulu verovatno bih strpljivo čekao šansu da se otvori mesto u velikom timu. Želim drugu motivaciju u svom životu. Pomislio sam da je trenutak da se vratim u Partizan sad ili nikada. Posle 28 godina mogu da živim u svojoj zemlji, radim u svom klubu“.
Na Dudinoj komemoraciji (© Star sport)
Dok govori o Dudi, zastane Obradoviću knedla u grlu. Koliko emocija, koliko uspomena, koliko čvrsta veza sa čovekom koji nas je nedavno napustio.
„Bilo je rano ujutru, Dudina supruga Nena me je zvala. Bio sam u šoku. Pričali smo svakog dana pre toga. Bio je u bolnici, ali je svakako to bio veliki šok i nisam očekivao“.
Prisetio se da je bio mlad igrač čačanskog Borca kad je upoznao Ivkovića, da bi 1988. počeli da grade bliskiji odnos kad ga je tadašnji selektor uveo u reprezentaciju kao najstarijeg člana.
„Kako je vreme prolazilo, naš odnos je postajao poseban i odmah sam shvatio da mi zbog mojih godina mnogo veruje. Uvek me je zvao i govorio mi da sam ja taj koji bi trebalo da priča sa mlađim igračima, a to je bila možda i najtalentovanija generacija jugoslovenske košarke. Pokazao mi je da mu je stalo do mene. Posle toga, 1992. godine, zvao me je da mu budem asistent u reprezentaciji. Teško vreme, rat u mojoj zemlji, a mi smo zbog Dude mogli da se spremamo u Solunu u hotelu Panorama. Tek smo onda saznali da nećemo moći da igramo na Olimpijskim igrama u Barseloni. Sećam se reakcije igrača i trenera. Znali smo da nas čekaju teške godine, ali zbog Dude i njegovih grčkih prijatelja uvek smo mogli da dođemo u Grčku i radimo zajedno. Držao je igrače zajedno, pronalazio je način“.
Originalni članak: Mozzart sport
