Novica Veličković: Kako da te poštuju ako se vučeš po terenu?

Tata na terenu. Tata i van njega. Novica Veličković. Za nepune dve godine dva puta je postao otac i dobio jednu sasvim novu ulogu. A vratio se u Partizan kako bi neke nove klince naučio svemu onome što ga je svojevremeno dovelo do priznanja za najboljeg mladog igrača Evrope, pa i do madridskog Reala.
Dočekao nas je u svojoj drugoj kući, teretani Fitness world na Novom Beogradu, a “načeli” smo ga novogodišnje-roditeljskim temama, kao što je i red u ove dane praznika.
“Ja sam u tom očinskom svetu skoro dve godine. Malo, malo, svaku igračku bi im kupio, tu se kontrolišem. U stvari, tu je moja draga da me kontroliše. Lud sam za igračkama.Spremio sam im poklončiće za Novu godinu. Važno mi je da je provedemo zajedno“, kažeVeličković na početku razgovora .

Kaže da se dobro snalazi u toj ulozi.
“Super se snalazim u ovoj ulozi. To najlepša stvar koja je mogla da me zadesi. Sin postaje sve zanimljiviji, kapira neke stvari, ponavlja sve. Moj posao je takav da često nisam tu i onda koristim svaki trenutak. Ćerkica je još mala, tri i po meseca. Sva pažnja mi je na njima“.

A o klincima i onim nešto starijim u Partizanu sa kojima se “igra” svaki dan na treninzima i utakmicama, Veličković kaže:
“Dobro se snalazim sa klincima na terenu i tom vrstom edukacije ha-ha. Ne mogu da se žalim, hiljadu puta smo već ponovili zašto igramo gore–dole u celom prvom delu polusezone i zašto to gubljenje živaca. Imali smo i sreće, a negde nam je falila. U svakom slučaju treba da budemo zadovoljni sa učinkom u ABA i LŠ.”

Kapiten crno-belih ističe da kaže da bi za ovu ekipu najbolje bilo da ne sputava samu sebe, mada priznaje da je igranje u velikom klubu kao što je Partizan uvek bilo specifično.
“Bila je sezona i kad sam ja imao 20 godina, tu su bili i Peković i Tepa i Tripko. I tada smo imali ocekivanja, imali smo i Palasija, stranca koji je prvi put bio u Evropi… Najviše bihvoleo da ne pravimo sebi limite i da ne razmišljamo šta od nas neko očekuje nego uvek da igramo na ivici tuče.”

Veličković sada ima potpuno drugačiju ulogu nego kada je kao klinac igra za Partizan.
“Sad sam među najiskusnijima, koliko god da prija, malo je i teret. Znam da sam im dosadan u težak, ali meni je basket dao sve u životu na samo jedan način, to pokušavam da im prenesem. Nije košarkaš neko ko će dati 20 poena, pa da si u centru pažnje. Šta vredi ako nemaš šanse za plej–of. Kada sam bio klinac, išao sam na požrtvovanost i borbu. Nisam imao pola stvari, sve sam radio na agresivnost. Razmišljao sam – vuci kontru, nemoj nikom da se skloniš, pobij se! Tako sam kupovao minute i samopouzdanje.Mnogo sam zadovoljniji kakav sam sada igrač, nego kad sam bio klinac”, osvrnuo se kapiten crno-belih na prethodni deo karijere.

Veličković kaže da mladi igrači moraju da nauče kako se stiče poštovanje ljudi. Borba na svakom delu parketa svakako je glavni segment tog pristupa. I onda, uz blagi osmeh na licu, navodi kako polako, ali sigurno ekipa to shvata i primenjuje, a poslednji primer toga je pobeda nad Zjelonom Gorom u Ligi šampiona.
“Nije poenta da im je stalno punim glavu, već da oni sami to osete, da budu ponosni posle borbene utakmice. Da znaju da su izginuli, a ne da li su dali 10 ili 20 poena. Eto, protiv Bešiktaša, osetio si ‘krv‘ i time bi trebalo da se vodimo. Pre meča sam im rekao da taj duel mora da nam bude vodilja, da se iskidamo. Sa druge strane, svi očekuju dadobiješ MZT ili Karpoš. A zaboravljaju da u Karpošu igra Labović koji ti je nekad bio MVP lige. Oni nemaju šta da izgube, a mi mnogo. Ti ako izgubiš u Pioniru, nisi izgubio samo utakmicu.”

Veličkovića je od debija u prvom timu Partizana još pre skoro 13 godina krasila ta dodatna crta borbenosti. Rođeni Zemunac uvek je isticao koliko mu je odrastanje na terenima za basket i ono što je tamo “pokupio” značilo za dalju karijeru. A to su dobro osetili i svi njegovi rivali u regionu i Evropi.
“Sećam se jednom, došao mi je drug, Boris Kajmaković, svojevremeno je bio pozivan i u reprezentaciju, živeo je u SAD. Odemo do škole Lazar Savatić (na Zemunskom keju, pri. aut) u 12 sati uveče, a tamo već sedam, osam ekipa. Svi čekaju da dođu na red. To su biletakve tuče, ne smeš da izgubiš basket. Igrao sam stalno sa starijima, zato sam i prznica, to mi je dalo mnogo, ali me u zdravstvenom smislu nije nagradilo. Kad nisam imao neki status u Realu, išao sam preko bola, hteo da pokažem da sam ja taj. Trudio se na treninzima da budem najbolji. Hteo sam da budem čist pred sobom.”

Spremnost da igra praktično na granici samouništenja doprinela je da Veličković još 2008. godine dobije svoju pesmu, “Novica ubica” u pravom hip-hop stilu.
“Čuveni autor Lamar… Navijači je i danas često stavljaju na društvene mreže. Stvarno ne znam kako da se zahvalim čoveku. Dobio sam pesmu, a tad sam imao tek 20 godina. Meni je stvarno nebitno koliko je ljudi u sali, dve, tri, pet hiljada. Igraš u svom gradu, ljudi te gledaju. Važno je da te ti ljudi poštuju, da znaju da se boriš i da nisi lažnjak. Ljudi stalno povezuju Novica ima problem, ovaj ili onaj sa povredama. Kako da im dokažem da nije tako ako se vučem po terenu.”

Verovatno ni ne može drugačije da razmišlja kada je imao sreće da na početku karijere u Partizanu radi sa velikim asovima.
“Tu su bili Miloje, Vule Advalović, Pera Božić, kasnije i Drobnjak. Mnogo sam naučio od Miloja. Dešavalo mi se na treningu da mu po sedam dana ne dam koš! Faul ne smem da tražim, jer on ne trazi kad ja napravim na njemu. Nisi smeo da pomisliš da se ‘štekaš’, gledaš ga kako se baca na glavu, imao je po 17, 18 skokova na utakmici.”
Priznaje da mu u prvom trenutku tada nije bilo jasno otkud takav stav kod Milojevića, ali onda je vrlo brzo dobio objašnjenje koje pamti i danas.
“Sećam se jedne utakmice sa Borcem iz Čačka. Miloje je za 14 minuta ubacio 27 poena. Pitam ga ‘šta ti je’, a onda mi je objasnio: ‘Ne smem da dopustim da neko oseti kako sam opušten ni u jednom trenutku’. Druga stvar koja me je gurala – koliko bi igrača volelo da bude na mom mestu, da igra u Partizanu. To sve kad sklopiš, jednostavno moraš da se boriš.”

Veličković ističe su mu godine iskustva donele i to da zna kako da sačuva svežinu, a pritom ističe i da je ekipa umela na nekoliko gostovanja da kvalitetno nadomesti njegov izostanak. Atmosfera u ekipi je veoma dobra, ali kapiten crno-belih kaže da se trudi da na terenu uvek bude ozbiljan, dok u svlačionici ima mesta za šalu.
“Kad se uđe u salu pre utakmice, niko me ne zanima. Tu nema šta da se priča sa protivničkim igračima, da ti je ortak i rođeni burazer, imaš minut da mu se javiš. Posle utakmice možeš da ideš gde hoćeš”, kaže Veličković i nastavlja u nešto opuštenijem tonu kada su u pitanju najveće šaljivdžije u timu.
“Luki (Luković) i Keno (Karahodžić) su najduhovitiji. Tu nam je ‘Đarma‘, kako zovemo Pota koji je iz Subotice. Zezamo se stalno… Svi su dobri, Vanja, Vrabac je strašan momak. Mi stariji bockamo, Luki je tu ‘ćale‘, on je naš brat Đani. Dobri su i Ameri, uklopili su se. Da ih ima pet, verovatno bi se držali zajedno, ovako moraju sa nama. Nije naravno uvek idealno, ima dana kad neko ustane na levu nogu, ali imaju momci poštovanja prema starijima.”

Veličković ostavlja utisak veoma zadovoljnog čoveka, a delom je to i zbog uspešnog biznisa koji vodi i pored košarke. Pomenuti Fitness World otvoren je pre tri godine.
“Držao sam i ranije teretanu, ali ovu smo napravili kum i ja. Ovde se okuplja mnogo ljudi.Dobro radi, ima rikaveri deo, dosta stvari smo ubacili, slanu sobu, korisna je i za decu i za starije. Tu je i sauna, kao i krio komora koju koriste svi vrhunski sportisti, pre svega zaoporavak. Imamo i masažu, verovatno jednu od najboljih u zemlji. Zadovoljan sam kako ide. Nekad čak dovedem i svog klinca od 19 meseci u slanu sobu, kao da si na moru.“Krio komora bila je, inače, prava atrakcija u medijskom smislu, jer je dosta fudbalera i košarkaša Partizana, pa i drugih klubova, odlučilo da na ovaj način sprovodi oporavak posle utakmica. Kako slikovito objašnjava Veličković, iako terapija traje tri minuta, “to ti je kao da si proveo 45 minuta u buretu sa ledom”. Bilo je i zanimljivh primera kako različiti sportisti reagovali na ovaj “ledeni tretman azotom”.
“Nije to neprijatan osećaj. Izlazi para i ti si u njoj do glave, ruke su ti napolju, a krećeš se u krug. Meni je tu hladno, a imaš recimo Đoleta Majstorovića koji može da zaspi u njoj. Ne oseća ga majstor. On je tamo tri minuta, pitaš ga ‘jel ti hladno – nije‘. Sve je individualno. Recimo, Saše Ilić se naježio, ali je kapiten ispoštovao, čim smo uzelikomoru, pojavio se. Družimo se i van terena. Bio je i Valeri Božinov tri, četiti puta.“

U svakom slučaju, kaže kapiten Partizana, potpuno je “ušao u materiju” kada su ove stvari u pitanju.
“Ima i efekat na spavanje. Došao sam posle jednog meča na oporavak i posle spavao 10 sati. Nisam nista živo čuo pored sebe, čak ni klince. Ima tu sportista iz svih klubova, a važni su nam i obični vežbači. Recimo, Mega jako vodi računa o igračima, Čukarički, dolazili su i iz Zvezde, nemam ja tu nikakav problem. Ovo je posao i maksimalno sam profesionalan.”

A na zidovima teretane kao neka vrsta dekoracije, dresovi. Veličkovićev, zatim redomBogdanović, Mačvan, Marjanović, Micov i mnogi drugi.
“Svi se mi družimo, ko je gde igrao je nevažno. Teren je jedno, imam mnogo prijatelja koji su iz drugih klubova.“

Tako govori pravi ćale. “U meso” na terenu, a ruka ruci kada se završi borba na terenu. Od Veličkovića svakako klinci mogu da nauče mnogo, a oni koji vole košarku još da uživaju u njegovim potezima.