Mladost bez pobede 11 mečeva dala lekciju Partizanu koji pretenduje na Evropu
Piše: Volimpartizan.rs
Partizan nije remizirao u Lučanima. Partizan je razgolićen. Tim koji mesecima nije znao za pobedu, koji je od početka kalendarske godine postigao jedan jedini gol iz igre, koji je sat vremena igrao sa desettoricom — taj tim je izgledao organizovanije, opasnije i ubedljivije od ekipe koja je pre tri meseca bila lider Superlige. To nije kiks. To je presuda.
Rezultat 1:1 u 29. kolu protiv Mladosti je na papiru bod. U stvarnosti, to su dva izgubljena boda, treće mesto na tabeli, Vojvodina ispred, Evropa sve dalje — i utisak koji boli više od svega nabrojanog. Jer Mladost je igrala kao tim koji zna šta hoće. Partizan je igrao kao tim koji ne zna ni šta je.
Partizanov napad bez plana — Ugrešić kao lažna devetka je bila taktička kapitulacija
Srđan Blagojević je napravio izbor koji zaslužuje ozbiljno preispitivanje. Ognjen Ugrešić na poziciji centralnog napadača. Vezista u ulozi špica. Da, Andreja Kostića nije bilo ni na klupi. Da, Polteru očigledno ne veruje dovoljno da ga stavi od starta. Ali rešenje koje je izabrao — statičan vezni red sa improvizovanom devetkom — nije bilo ni plan B, ni plan C. Bilo je to odsustvo plana.
Partizan je sa ovom postavkom izgledao upravo onako kako je i morao da izgleda: bez dubine, bez kretanja, bez rešenja u poslednjem pasusu. Šablonske akcije, predvidive kombinacije, užasno sporo kretanje lopte. Za više od 90 minuta, crno-beli su iz igre stvorili — koliko pravih šansi? Dve? Možda tri, ako smo velikodušni.
Demba Sek je probio desnom stranom, Stamenković je odbranio. Sek je pronašao Vukotića, reprezentativac Crne Gore je neometan promašio gol glavom. I to je, u suštini, bilo sve što je Partizan imao da ponudi iz otvorene igre. Protiv tima iz donjeg doma. Sa igračem više sat vremena.
Ćirićev gol kao ogledalo Partizanove odbrane — kako je devetnaestogodišnjak razotkrio crno-bele
Jovan Ćirić ima 19 godina, igra za tim koji se bori za opstanak, i u jednom potezu je pokazao više individualnog kvaliteta nego ceo Partizanov napad za 90 minuta. Kontra Mladosti, Ćirić se izvlači na stranu, okreće se licem ka Simiću — i onda se dešava ono što se ne sme desiti.
Simić ga usmerava ka gol-aut liniji. Na papiru, to je ispravna odluka. U praksi, Ćirić je iz mrtvog ugla pogodio o stativu i u mrežu. Remek-delo od gola, bez sumnje. Ali ovde se postavlja ozbiljno pitanje: zašto je Simić uopšte dozvolio da dođe u tu situaciju? I možda još važnije — kako je moguće da Marko Milošević nije pokrio bližu stativu? Gol iz tog ugla se ne prima ako je golman pozicioniran kako treba.
Kada primite gol iz pozicije iz koje se gol ne postiže, problem nije u kvalitetu šutera — problem je u vama. A Partizan ima taj problem hronično ove sezone.
I da stvar bude gora — posle tog gola, Mladost je mogla i da poveća. Todosijević, još jedan klinac iz generacije 2007, imao je zicer koji nije iskoristio. Bojić je probao efektnim udarcem. Milošević je te odbranio, ali utisak je jasan: domaćin je u prvom poluvremenu bio bolji tim. Zrelije šanse, bolje kretanje, jasnije zamisli. Kao da Mladost zna šta želi od igre, a Partizan traži sebe.
Sat vremena sa igračem više — Test inteligencije koji je Partizan pao
Oreščaninov skandalozan start nad Zdjelarom u 35. minutu je Partizanu dao numeričku prednost od čitavih 55 minuta plus nadoknadu. Pedeset pet minuta. Sa igračem više. Protiv tima koji mesecima ne pobeđuje.
I šta je Partizan uradio sa tom prednošću? Gotovo ništa.
Ovo je možda najporazniji aspekt čitave utakmice. Igrač više protiv ekipe koja zna da se zatvori znači — ili imate ideju kako da razbijetete blok, ili nemate. Partizan nema. Blagojević je uveo Poltera i Zahida na početku drugog poluvremena, uveo je Natha kasnije, ali promene su bile kozmetičke. Sistem nije postojao.
Natho je imao šansu čim je ušao — Stamenković odbranio. Imao je još jednu u nadoknadi — opet Stamenković. Između toga, Partizan je krotio loptu bez efekta. Dragojevićevi pokušaji — traljavi. Vukotićevi pokušaji — nedovoljni. Sve je izgledalo kao ekipa koja zna da mora da napadne, ali ne zna kako da napadne.
Stamenković je bio najbolji pojedinac na terenu i to govori dovoljno. Golman tima bez pobede 11 mečeva je bio neprobojan za ekipu koja juri Evropu.
Polterov gol ne sme da zamagli stvarnost o igri crno-belih
Sebastijan Polter je konačno postigao prvi gol u srpskom fudbalu. Sekovo ubacivanje, karambol u kaznenom prostoru, atraktivna reakcija nemačkog napadača. Na trenutak, činilo se da Partizan izvlači nešto iz ove mučne večeri.
I jeste izvukao — bod. Ali taj bod ne sme nikoga da prevari.
Sek je bio jedini gostujući igrač koji zaslužuje prelaznu ocenu. Jedini koji je stvarao, koji je tražio rešenja, koji je pokazivao energiju vrednu dresa koji nosi. Ostatak? Preneraženi, bezidejni, spori. Čak i taj gol za izjednačenje nije došao iz konstruisane akcije — došao je iz karambolja. Partizan nije stvorio gol. Gol se desio Partizanu.
I to je suština problema. Kada vaš jedini gol dolazi iz srećnog odskoka u kaznenom prostoru, a celu utakmicu imate igrača više, ne možete da govorite o napretku, o procesu, o strpljenju. Možete samo da priznate da nešto fundamentalno ne funkcioniše.
Pad Partizana sa vrha tabele — od lidera do trećeg mesta za tri meseca
Šira slika je možda najalarmantnija od svega. Pre tri meseca, Partizan je bio lider Superlige. Danas je treći, iza Vojvodine, i realno mu preti da ostane bez plasmana u kvalifikacije za Ligu Evrope.
Derbi — stradanje. Karađorđe — stradanje. Lučani — stradanje. Gostovanja su postala noćna mora. A tim koji ne ume da osvoji tri boda van svog stadiona ne može da pretenduje na ono na šta Partizan pretenduje.
Posle onog Ćirićevog gola ustao sam iz stolice i samo pogledao u ekran. Bez ljutnje, bez iznenađenja. Sa onim umornim osećajem koji poznaju svi koji ovaj klub prate dovoljno dugo — osećaj da znate kako će se utakmica završiti pre nego što se završi. I upravo taj osećaj je najgori. Jer kada navijači prestanu da se iznenađuju porazima i kiksevima, to znači da je ekipa izgubila nešto što se teže vraća od bodova.
Stalno razmišljam o istoj stvari posle ovakvih utakmica: da li je problem u igračima koji ne mogu, u treneru koji nema rešenja, ili u sistemu koji ne postoji? Verovatno u kombinaciji svega. Ali jedno znam — ekipa koja sat vremena igra sa igračem više protiv poslednjeplasiranog tima i ne pobedi, ta ekipa u ovom trenutku nema pravo da pominje Evropu. Navijači koji su bili u Lučanima, ako vas ima — da li je sa tribine izgledalo još gore nego sa ekrana? Jer sa ekrana je bilo dovoljno bolno.
