Nije sve tako crno Mi smo ipak normalna nacija, naša zemlja može da pokaže prave vrednosti. One žive u nama, samo moramo da se izborimo za njih, kaže trener Partizana posle decenije rada u inostranstvu
Svašta je preko glave prebacio Miroslav Đukić otkad je u junu preuzeo vođenje Partizana. Navijači su ga terali posle svakog neuspeha u domaćem prvenstvu, ali su mu i aplaudirali zbog ostvarenja dugogodišnjeg sna o plasmanu tima u prolećni deo evro-takmičenja.
Odmor s porodicom, nakon svega, bio je preko potreban i poslužiće mu da napuni baterije za nastavak sezone.
Da li su praznici doveli Đukiće za zajedničku porodičnu trpezu?
– Da, konačno smo se kao porodica okupili 27. decembra i bićemo zajedno do 4. januara. Došao nam je stariji sin sa suprugom i mlađi sin sa svojom devojkom. Inače, snaje su nam Ruskinja i Špankinja, pa ja volim da kažem kako mi Đukići vodimo Vučićevu politiku – i sa Istokom i sa Zapadom – nasmejao se trener Partizana u razgovoru za Kurir i nastavio da otkriva gotovo nepoznate detalje o članovima svoje porodice:
– Interesantno je da su nam obe snaje Elene, ali Ruskinju zovemo Lenučka.
Šta rade sinovi?
– Stariji, 27-godišnji sin radi u jednoj španskoj fudbalskoj agenciji koja se zove „Promosport“. On živi u Mančesteru, a drugi sin, koji ima 25 godina, isto radi u jednoj fudbalskoj agenciji pod imenom „Lider brok“. Mlađi sin je završio fakultet za biznis, a drugi pravni fakultet.
Da li su imali vašu podršku da se bave fudbalom na drugačiji način?
– Da… Kad je stariji sin rekao da mu je želja da postane menadžer igrača, rekao sam: „U redu, radi“. Međutim, nakon tri meseca bavljenja tim poslom rekao mi je: „Tata, bojim se da ovo nije posao za poštene ljude“.
Kako ste rešili to pitanje?
– Rekao sam: „Možeš, sine, biti pošten i raditi kao menadžer.“ Sve se može ako si sam pošten, jer ćeš onda naći mehanizme da radiš kako treba.
Koliko ste puta pomislili „šta mi je trebalo da dođem u Srbiju“?
– Da vam ispričam nešto… Vozim se jednom taksijem, za volanom sedi jedan stariji gospodin, nisam ni imao predstavu da me je prepoznao. U jednom momentu mi reče: „Dobro, gospodine Đukiću, šta vam je trebalo da se vratite u Srbiju?“ Ja se malo iznenadih pitanjem, pa mu iskreno rekoh šta mislim. Srbija mora krenuti napred, jer mi smo zdrava, normalna nacija, koja treba da povrati prave vrednosti. One žive u nama, samo moramo da se izborimo za njih. Veliki sam borac i optimista. Dok gledam film, pažnju mi drži ta moja želja da na kraju vidim kako dobro pobeđuje zlo. Tako je i u životu. Ubeđen sam da svojim ponašanjem i radom mogu doprineti da srpski fudbal bude bolji.
Tekst >Kurir sport
Dejan Petković – Foto: Dado Đilas; Nebojša Mandić; Zorana Jevtić
