Engleska je kolevka fudbala, ali i u Španiji je fudbal nešto posebno, nešto više od sporta. Odakle Vi nosite najlepše uspomene kada se sagleda i igračka i trenerska karijera?
-Fudbal je na Pirinejima strast, život, a privrženost klubovima je neverovatna. Ne samo da velika većina navijača ima sezonske karte, već su generacije na istom mestu na stadionu. Znam situacije da su 3 ili 4 generacije jedne porodice sedele na identičnim mestima. Oni znaju ko sedi pored njih, a komšija nije neko ko živi blizu vas, već je i komšija ko ima mesto pored vašeg na tribinama. Svugde su porodice zaljubljene u klubove koje bodre. Odlazak na utakmice nije usputna aktivnost, već porodična avantura za koju se pripremaju. Porodice se nalaze pre utakmice, druže se i posle, pričaju o ekipi, protivnicima. Fudbal se živi i o fudbalu se priča 24 sata, sedam dana u nedelji.
Kada se uporedi odnos javnosti prema treneru kod nas i u Španiji, postoji li razlika iz perspektive pritiska posle nekog lošeg rezultata?
-Pritisak je svugde prisutan i sličan, imam iskustvo rada u četiri države. Kod nas je specifičnije jer jedan loš rezultat teško je nadoknadiv, što je posledica slabijeg prvenstva nego što je špansko, no nigde nije trener rasterećen presije. Uspeh u sportu najkraće traje, znatno kraće nego što je potrebno da se ostvari. Baš zato je neophodna dobra početna pozicija koja skraćuje vreme do uspeha.
Vreme ste imali u Valjadolidu, a taj period je najuspešniji za klub u poslednjoj deceniji.
-Po dolasku u klub zatekli smojakološu ekonosmku situaciju. Valjadolid je bio pred bankrotom. Dešavalo se da po šest meseci ne dobijamo platu, međutim stvorili smo neverovatnu atmosferu i vodio sam igrački kadar sa pobedničkim mentalitetom. Jesmo svi profesionalci, ali smo u tim trenucima probudili osećaj koji ima svako od nas kada počne da trenira kada nas vodi i motiviše samo ljubav. Igrali smo lepo, efikasno, uživali na treninzima. Mentalitet pobednika pomogao nam je da osvajamo bodove, sve iznenadimo ulaskom u Primeru, ali i igrama u eliti.
Kada se osvrnete da li na neki potez gledate kao na grešku tokom karijere?
-Pre svake odluke sam promislio i ne mislim da je bilo brzopletosti. Ukoliko posmatram sportski, svakako da odlazak iz Partizana nije bio najbolja odluka, no imao sam ponudu da predvodim reprezentaciju svoje zemlje, što je čast, a uz to selektorski posao omogućavao mi je mnogo više vremena u Španiji sa porodicom.
Na koji način trener koji je bez angažmana “ostaje u toku”, sebe usavršava čekajući novi posao?
-Menadžer traži klub, ali trener mora da se neprestano usavršava jer inače nestaje sa “radara” klubova, vreme ga “pojede”. Konkretno, ja sam gledao utakmice, odlazio na treninge trenera koje vidim kao uzore. Neophodno je prijavljivati se i odlaziti na seminare, gledati neke segmente na internetu. Kada ste u klubu obaveze nameće ugovor, a dok ste slobodni agent, vi sebi organizujete rad, ali usavršavanje ne sme da prestane ukoliko želite da ozbiljno obavljate trenerski posao.
Postoji li razlika odnosa najmlađih prema treninzima u godinama kada ste Vi počinjali da igrate fudbal i danas?
-Ne može se vrednosno odediti da li je bolje ili gore, ali je znatno drugačije jer su se i vremena promenila. Odnos prema autoritetima se menja. Onda je trener bio apsolutni autoritet i njegovi zadaci su prihvatani kao zakoni. Ukoliko trener kaže da trčimo 100 puta 100 metara, nema razmišljanja zbog čega, on zna, mi slušamo. Danas je drugačije, svaki zadatak nameće pitanje igrača zašto i argumentovano zato.
Intervju autora Dušana Blagojevića preuzet iz Glasa Podrinja.
