Milenko Tepić : Svi kažu Istanbul, a ja Litvanija 2012.

Mnogi su skloni oceni da nikad do kraja nije iskazao ogroman potencijal, a on se ne žali za sve što mu je košarka podarila. Rođen je i odrastao u Novom Sadu, vojvođanska crta uvek ga je pratila, a oni koji ga poznaju dobro znaju koliko je Milenko Tepić uvek bio poseban.

Za njega je košarka uvek bila vic, a imao je sreću da godinama sarađuje i dominira sa neponovljivim umetnikom sa loptom Milošem Teodosićem. Od 2003. do 2007. njihova generacija bila je kadetski, juniorski i dva puta omladinski prvak Evrope i u tom periodu samo jednom je poražena – od Slovenija 80:78 na startu EP do 20 godina 2007.

Košarkaš italijanskog Brindizija u intervjuu za Sport klub pričao je o neočekivanom pozivu selektora Aleksandra Đorđevića, simbolici broja 100, novoj generaciji “orlova”, poznanstvu sa Kristapsom Porzingisom, a naravno neizostavna tema bio je i Partizan.

“Nisam razmišljao o tome da li ću se jednog dana vratiti u nacionalni tim. Vreme brzo prolazi i mnogo se stvari dogodilo u međuvremenu. Imamo mnogo mladih igrača koji su nosioci u svojim klubovima, ali dok god igrate košarku i imate želju time da se bavite vrhunac mora da bude ambicija da obučete nacionalni dres. Sticajem okolnosti dobio sam poziv i drago mi je što sam opet tu. Trudiću se da pomognem mlađima kako bismo obezbedili plasman na Mundobasket 2019.godine,” rekao je Tepić za Sport klub i nastavio:

“Da li je bilo dileme kada je stigao Đorđevićev poziv? Ne, naravno. Bez obzira na to što većina momaka iz moje generacije više ne igra za reprezentaciju to ne menja moj odnos prema najdražem dresu.”

Sukob na relaciji FIBA – Evroliga podelio je Evropu i oskrnavio kvalifikacije za plasman na Svetsko prvenstvo. Svi timovi bili su promorani da ‘krpe’ svoje redove, a u uvodnim duelima protiv Austrije i Gruzije selektor Đorđević nije mogao da računa na desetoricu srebrnih momaka sa letošnjeg Evrobasketa.

“Čudno je, sve je novo, a na nama je da se naviknemo. Ovakav sistem takmičenja je prvi put uveden, sve ekipe osim domaćina Kine moraju da igraju kvalifikacije. Ekipa je nova, ali u odnosnu na ostale reprezentacije naša prednost je što u timu imamo momke koji su prethodnih godina osvajali medalje na najvećim takmičenjima. Nije na nama da kukamo, sistem je takav kakav jeste, već da probamo da izvučemo maksimum.”

Nekadašnji igrač Vojvodine, Partizana, Panatinaikosa, Sevilje, Lijetuvos Ritasa, PAOK i Orlandine priznaje da mu prija da dođe u Srbiju usred sezone i bude sa svojim ljudima.

“Prija mi, pogotovo što ove sezone sa klubom igram jednu utakmicu nedeljno i nisam pod tolikim opterećenjem kao prethodnih godina. Radujem se svakom dolasku u svoju zemlju i igranju za nacionalni tim. U ekipi je i dalje nekolicina momaka koji su mi i ranije bili saigrači, a povrh svega su mi prijatelji i uvek je lepo provoditi vreme sa njima. Video sam da mlađi igrači imaju osećaj pripadnosti i stvarno su se dobro ponašali. Nove generacije donose svoje karakteristike i osobine. Mi smo košarkaška nacija i uvek se pojavljuju igrači koji žele da budu deo reprezentacije, a igranje za reprezentaciju uvek je bila stvar prestiža.”

Tridesetogodišnji bek navodi i da mu je neobično što se njegov vršnjak Vladimir Štimac letos oprostio od reprezentacije, a on ponovo zadužio opremu.

“Čudno mi je, naravno. Bili smo saigrači još u mlađim kategorijama. Toliko godina smo gledali Štimca i svaka mu čast za sve što je pružio. Došao je da primi nagradu za 100 utakmica u nacionalnom timu, a ja se sećam da sam u “Pioniru” 2012. u kvalifikacionom meču protiv Izraela za plasman na EP, mom poslednjem pre petogodišnje pauze, dobio uramljeni dres za jubilarni stoti meč. Ima mnogo stvari koje su mi neobične, ali ne razmišljam mnogo o tome“.

Činjenica je i da za većinu igrača, ne samo u srpskoj, već i u ostalim selekcijama koje se budu plasirale na Mundobasket neće biti mesta na konačnim spiskovima. U takvim okolnostima nije ni malo lako igrati.

“Nezgodna je situacija i za selektora i za igrače. Čudan je sistem i krivo mi je što se nije našao najpošteniji model i da kao u fudbalu svi klubovi imaju obavezu da puste svoje reprezentativce. Bilo bi mi drago da odigram još neki veliki turnir sa reprezentacijom, ali ako se to ne desi neće biti tragedija. Mnogo godina bio sam tu, sve sam to prošao, osvajao medalje… Razumem situaciju i s obzirom na talenat i mladost igrača i rezultate koje su postizali poslednjih godina normalno je da reprezentacija igra u sastavu od kojeg se očekuje najviše. Svi smo tu za Srbiju, poziv selektora je čast i svih ovih godina ništa se nije promenilo u mom razmišljanju“.

Mnogo lepih trenutaka doživeo je u dresu sa državnim grbom, ali za razliku od brojnih saigrača koji ne mogu da prežale krađu iz polufinalnog duela Svetskog prvenstva protiv Turske 2010. u Istanbulu, Tepić potencira fijasko godinu dana kasnije.

“Meni je žalija 2011. i neuspeh na prvenstvu Evrope u Litvaniji. Završili smo na osmom mestu i izgubili šanse da se plasiramo na Olimpijske igre 2012. u Londonu. I danas žalim. I danas me mnogo boli. Bila bi to kruna generacije. Nažalost nesrećne okolnosti i povrede učinile su svoje. U četvrtfinalu smo izgubili od Rusije, potom smo sa Grčkom igrali za mesto na pretkvalifikacionom turniru, ali nije nam bilo suđeno. Meni je iskreno to najžalije,” kaže Tepić koji se prisetio i čuvene linije i koša Kerema Tundžerij u dvorani “Sinan Erdem.”

“Mnogo ljudi i danas me na ulici zaustavi i pita za polufinali duel sa Turskom. Nepravde se pamte. Bili smo bolji i trebalo je da pobedimo. Neke druge stvari se, međutim, nisu poklopile. Malo nepravde, malo nesreće… Igrali smo mnogo dobro na tom šampionatu. Dobili smo Hrvatsku u 1/8 finala, a potom izbacili moćnu selekciju Španije. Delovali smo kao tim, a rekao bih da smo kontinuitet izgubili godinu dana kasnije na EP u Sloveniji. Najveći minus ‘moje’ generacije je propuštena prilika da se plasiramo na Olimpijske igre.”

Od Miroslava Nikolića, preko Duška Vujoševića, Željka Obradovića, Dušana Ivkovića, Aita Garsije Renesesa do Aleksandra Đorđevića. Tepić je imao sreću da sarađuje sa brojnim vrhunskim trenerima, a od aktuelnog selektora “orlova” tek očekuje najbolje.

“Teško je donositi velike zaključke. Sale je bio veliki igrač, veliki je trener što je već pokazao u reprezentaciji i klubovima. Zbog njega sam uostalom i zavoleo košarku. Mislim da će biti još bolji kako vreme bude prolazilo, a on bude iskusniji. Rutina je važna u trenerskom poslu. Njegovo igračko iskustvo je neprocenjivo i kada deli savete tačno se vidi koliko oseća i igrače i igru. Košarka se menja, svako od trenera sa kojima sam radio ima svoje karakteristike. Sale ima harizmu i pobednički mentalitet. Koliko god to nekome zvučalo nerealno nadam se da će biti bolji trener nego što je bio igrač.”

Tepić je deo karijere proveo u Sevilji i imao je priliku da bude svedok pionirskih koraka današnje NBA zvezde Kristapsa Porzingisa.

“Kristaps se povremeno pojavljivao na treninzima prvog tima i odmah sam video da je vrhunski, NBA potencijal. Ipak, malo ko je verovao da će tako brzo da dostigne trenutni nivo. On je baš bio dete, iz Letonije je u Sevilju došao sa 16 godina. Bio je u mlađim kategorijama, dok je Čeh Tomaš Satorasnki, danas plejmejker Vašington Vizardsa radio sa prvom ekipom. Očigledno da je uložio ogroman trud i da je izrastao u vanserijskog košarkaša, jednog od najboljih na svetu. Družili smo se na treninzima, a mnogo bliži sa njim bio je igrač Crvene zvezde Nikola Radičević. Kristaps je na prvom mestu vrhunski momak i drago što je već napravio sjajnu karijeru iako su mu tek 22 godine.”

Posle sezone provedene u Orlandini, jedan od najtrofejnijih srpskih igrača se letos sa Sicilije preselio u Brindizi, grad na obali Jadranskog mora.

“Moj klub je najveći sportiski kolektiv u gradu, ljudi vole da dođu na utakmicu, žive za košarku. Meni se dopada, dvorane su pune, klubovi ujednačeni, liga zanimljiva. U Orlandini je bili prava mala jugoslovenska kolonija, petorica seniora i trojica juniora, što u Brindiziju nije slučaj. Za moj ukus u prvenstvu ima malo više tamnoputih igrača, ali snalazim se. Italija je lepa za život i kada sve saberem i oduzmem ne mogu da se žalim. Zadovoljan sam.”

Devet od ukupno 12 klupskih trofeja osvojio je sa Partizanom. Najveći deo karijere proveo je u Humskoj i teško mu padaju godine crno-bele inferiornosti u odnosu na najvećeg rivala.

“Partizan uvek ima najviše ambicije. Čak i nekih prethodnih sezona kada nije delovalo realno, rađala se nada da može da se proba nešto da se osvoji i bude konkurentan Zvezdi. Verujem da će biti bolje, navijam koliko mogu. I promena na mestu predsednika bi trebalo da donese boljitak. Želim im sve najbolje,” naglasio je Tepić.