Lovernj se vratio s namerom, ne samo da popuni roster

Žofri Lovernj nije čovek koji bira reči da bi zvučao dobro. Kad kaže da želi da završi karijeru u Partizanu, to nije rečenica za novine — ili bar ne samo za novine. Ali odmah posle toga dodaje ono što ga čini verodostojnim sagovornikom: “Jedno je cilj, a realnost drugo.” Ta razlika između onoga što se želi i onoga što donosi sezona biće prva prava provera njegova povratka.

Francuz je pred kraj prošle sezone stigao da pomogne ekipi u završnici domaćeg takmičenja. Sada ostaje za Evroligu. Nije ista stvar.

Razlog povratka koji ne zvuči kao PR

U intervjuu za Skweek, Lovernj je rekao nešto što se retko čuje od igrača koji se vratio u klub posle dužeg odsustva:

“Izuzetno sam srećan što sam ponovo ovde, ali želim da pomognem timu da nešto ostvari. Nisam ovde samo da bi se reklo da sam ovde.”

Ova rečenica, koliko god delovala kao uobičajena izjava, zapravo povlači jasnu liniju. Nije došao da odleži ugovor. Nije došao na ime i sjaj Partizana. Tvrdi da je došao s merom i ciljem. Evroligaška sezona će pokazati koliko ta izjava vredi kada dođe februarski zamor, kada lopta ne ulazi i kada rotacija počne da škrta.

Dule Vujošević — jednom, pa zauvek tema

Kao i svaki put kada stoji pred mikrofonom, Lovernj je pronašao prostor za Duleta Vujoševića. I ovde nema ništa izveštačeno — radi se o čoveku koji mu je oblikovao košarkaški i ljudski pogled na svet:

“Od njega sam naučio o radnoj etici i tome kako da se ophodiš prema ljudima. To je bilo mnogo više od košarke, radilo se o životu. On je najvažnija osoba koju sam upoznao, van svoje porodice.”

Teško je to komentarisati, jer svaki komentar deluje suvišno. Neke stvari valja samo ostaviti da stoje.

Nova ekipa: dobra osnova, jedna rupa

Lovernje nije bio uzdržan ni kada je reč o sastavu crno-belih za novu sezonu. Pohvalио је što su sva pojačanja već imala iskustvo u evropskoj košarci, što zaista jeste razlika u odnosu na neke ranije transferne rokove kada je Partizan dovodio igrače koji su tek trebalo da uče kako Evroliga funkcioniše.

Posebno je izdvojio dvojicu:

“Mnogo volim svog italijanskog brata Alesandra Pajolu i argentinskog brata Luku Vildozu.”

Ali odmah je stavio prst na ono što nedostaje:

“Fali nam igrač na poziciji krila i krilnog centra, videćemo ko je dostupan na tržištu.”

Ovo nije sitnica. Krilni centar u Evroligi nije pozicija koja se popunjava bilo kim — to je igrač koji mora da brani više pozicija, da bude fizički, a da istovremeno može da nosi loptu u tranziciji. Ako ta rupa ostane nezapečaćena do početka sezone, odrаziće se na rotaciju pre nego što se štampa prognoza za grupnu fazu.

Budžet, očekivanja i trezvenost koje nema uvek dovoljno

Možda najzanimljiviji deo razgovora nije bio emotivan, nego hladan:

“Svi govore da Partizan ima mnogo para. Da, definitivno imamo više nego prethodnih godina. Međutim, mislim da smo i dalje 13. ili 14. po budžetu, nismo ni među 10.”

Ovo je važno reći naglas i korisno je da to kaže igrač, a ne samo uprava. Partizan se u poslednje dve-tri sezone plasirao u percipirani viši rang klubova u javnoj percepciji — velikim delom zbog imena i prezimena Željka Obradovića, delom zbog ambijenta, delom zbog rezultata, delom zbog toga što Arena i navijači stvaraju sliku moći. Ali u strukturi Evroliginих budžeta, klub iz Humske i dalje igra sa ograničenjima koja Real Madrid, Olimpijakos ili CSKA ne poznaju.

To ne znači da Partizan ne može da iznenaди. Znači da iznenaђenje mora da bude zasluženo, a ne podrazumevano.

Lovernj je iskusan igrač koji zna gde je i zašto je tu. Njegova trezvenost oko budžeta, njegova iskrenost oko nedostajuće pozicije i njegova rečenica da nije ovde “samo da bi se reklo” — sve to govori o čoveku koji razume trenutak. Pitanje koje ostaje nije da li mu treba verovati, nego da li će ekipa oko njega biti dovoljno kompletna da ta volja dođe do izražaja. Jedna praznina u rotaciji može biti sitnica ili može biti tačka u kojoj se sezoni promeni ton. Partizan dobro zna kako to izgleda u oba smera.