Do sada je u tri navrata nosio dres Partizana. U prva dva je bio nezamenljiv, uvek neko ko je, uprkos godinama, bio među liderima, a sada, kad je među iskusnijima, Milan Lola Smiljanić nije u prvom planu.
Ili, bolje rečeno, nije bio u jesenjem delu prvenstva, ali to ne znači da u Humskoj nema svoju ulogu i da u crno-belom dresu nema velike planove.
O tome šta očekuje u nastavku, ali i kako gleda na svoju dosadašnju karijeru, jedan od miljenika navijača Partizana govori u razgovoru za „Alo! Sprint“.
Turska, utakmica protiv Slovana, a ti kapiten, „posle 100 godina“. Kakav je osećaj?
– Prošlo je šest-sedam godina od kada sam poslednji put bio kapiten, to je za mene uvek čast, bez obzira na to da li je u pitanju zvanična ili prijateljska utakmica. To je nešto što volim i što mi daje samopouzdanje. Bio sam kapiten i u mlađim kategorijama, kasnije u reprezentaciji, pa i u prvom timu s 19 godina. Volim da budem lider, tada se dobro osećam – počinje priču Milan Smiljanić.
Da si jesenas više igrao, možda bi ranije dobio traku?
– Mnogo je faktora uticalo na to. Nisam prošao pripreme, ekipa se već formirala, ali ruku na srce, najkonkretniji razlog je to što nismo uspeli da se plasiramo u Evropu, pa je i broj mečeva bio smanjen. Naravno da mi je žao što nisam igrao više i daću sve od sebe da u nastavku ove i svim sledećim sezonama budem sve bolji. Mesto nikome nije zagarantovano i borimo se za trenerovo poverenje.
Nisi se, dakle, pokajao što si se vratio u Partizan?
– Nikada. Ovo je klub koji volim i nikada tako nešto ne bih pomislio. Tokom igranja u inostranstvu bilo je trenutaka kad mi je bilo potrebno da igram kako bih vratio karijeru na pravi put i tada mi je kroz glavu prolazilo da bih mogao da odem u neki drugi klub u Srbiji. Ali ne, brzo me je to prolazilo. Ceo život sam u Partizanu, volim ga i ne postoji druga ekipa u zemlji za koju bih mogao da igram. Ovde završavam karijeru.
To znači da treba očekivati tvoj četvrti dolazak u Partizan?
– Niste me razumeli. Imam 32 godine, mislim da ću igrati još, barem tri ili četiri sezone, i moj plan je da sve to vreme provedem u Partizanu. Nema više mrdanja. Ne želim.
Ni ako stigne neka „bezobrazna“ ponuda?
– Možda, ali samo ako bude baš bezobrazna. To mora da bude nešto baš, baš dobro i za mene i za klub, a iskreno, mislim da se to neće dogoditi.
Neće ti nedostajati motiv u ovakvoj ligi?
– U Partizanu nikada. Nisam fudbalski znalac, da potezom rešim meč kao Saša Ilić ili Bambi Tošić, već je moj kvalitet borbenost, a nigde ne mogu da pružim 100 odsto, osim u Partizanu. Čak ni u, recimo, Realu. To je verovatno moj veliki nedostatak, ali šta da radim, to sam ja. Uz to, ove godine imam poseban motiv zbog Saše Ilića. Znam, niko nikada nije bio, niti će biti iznad Partizana, ali on se najviše približio tome. Voleo bih da mu ovo ne bude poslednja sezona, da igra još malo, a ako bude, sve na svetu bih dao da Partizan bude šampion. Ne zbog sebe, nego zbog njega. Biće teško, ali barem da dođemo u situaciju da imamo šansu da se borimo za titulu, pa šta bude na kraju.
Jednog dana, kad Ilić ode u penziju, a ti već ostaješ u klubu, nekako je prirodno da preuzmeš njegovu ulogu?
– Nas dvojica smo cimeri, pričamo svaki dan o svemu, pa i o tome. On kaže da vidi sličnost između nas, ne u smislu kvaliteta, već po tome što sam oduvek bio lider. Daje mi savete i sprema me za tu funkciju, koja bi mogla da me čeka, odnosno da budem neko ko će biti primer drugima, uglavnom mlađim igračima.
Posle igranja u Partizanu, sledeći korak je trenerska karijera u Humskoj?
– Još nisam razmišljao o tome, jer želim da igram i mislim da mogu da pomognem na terenu. Posle toga ću sigurno ostati u fudbalu, da li kao trener ili nešto drugo, ne znam ni sam. Jedino sam siguran da nikada neću biti menadžer. Nema šanse.
Milan Smiljanić u društvu Saše Ilića, Foto: Alo! / M. Metlaš
Ako budeš trener, hoćeš li zabranjivati igračima da izlaze onoliko kao ti?
– Odavno sam završio s tim. Ima sigurno tri godine. Ali iskren da budem, imam utisak i da je sve to malo naduvano. Da me neko ne shvatipogrešno, ne kažem da nisam izlazio, jesam, i to mnogo, ali ne u onoj meri kako se pisalo. Ono što je u celoj toj priči važno – nikada sebi ni klubu nisam napravo nešto loše. Nisam bežao iz karantina, ali jesam ostajao duže nego što je smelo. Međutim, nikada nisam oštetio ekipu. Imam 32 godine i u karijeri sam propustio dva treninga zbog prehlade ili nečeg sličnog. Nikada nisam bio povređen.
Nije baš da takve stvari nisu ostavljale posledice?
– Nikada, tokom tri decenije života, nisam naudio svom telu. Nisam uzimao ništa što ne treba, nisam pravio probleme van terena… Jedino što sam malo nervozniji, pa donosim lošije odluke, ali da se nisam zalagao ili nisam bio koncentrisan na igru i trening, to nije moglo da se desi.
Kao onda kad si u Španiji tražio da ti na leđima piše Lola ili odbio ponudu Olimpijakosa?
– Pre svega, mislim da sam prerano otišao, posle samo godinu i po seniorskog fudbala u Partizanu. Istina, tražio sam da mi na dresu umesto imena piše Lola, što je u Španiji tipično žensko ime, pa su me zbog toga malo zezali. Što se Olimpijakosa tiče, mislim da sam pogrešio. Mislio sam da ću u Španiji izboriti mesto u nekom većem klubu, poput Valensije ili Sevilje, i zato sam ostao. U Espanjol me je, inače, doveo sadašnji trener Barselone Ernesto Valverde, koji me je i zvao u Grčku, ali sam ga odbio. Umesto njega je došao Mauricio Poketino, koji sad vodi Totenhem, ali kod njega nisam mnogo igrao.
Onda te je Aleksandar Stanojević zvao u Partizan. Da li je istina da ti je rekao: „Pazi šta radiš. Ako ne uđemo u Ligu šampiona, ti se vraćaš u Espanjol, a mi ostajemo u nevolji?“
– Nešto slično. Rekao je: „Treba nam stari Lola kako bismo ušli u Ligu šampiona“. Na sreću, u tome smo uspeli i to je najbolji osećaj u mojoj karijeri. Sećam se, bukvalno svi su mi govorili da se ne vraćam, ali ja sam znao da ulazimo i hteo sam to da uradim s Partizanom. Želeo sam da drugi put u karijeri učestvujem u Ligi šampiona sa svojim klubom.
Kako drugi put? Te 2003. godine, kad je Partizan prvi put igrao Ligu šampiona, ti si bio dete?
– Jesam, ali je te godine moja generacija tresla mušemu na stadionu protiv Reala, Porta i Marselja. Tako da sam i ja učestvovao.
Ona čuvena generacija 1986, o kojoj su pričali bajke?
– Da, Pajović, Perendija, Marinković, Babović, koji je godinu dana mlađi, ali je prošao sve selekcije s nama… Svi mi smo ostvarili solidne karijere, mada istina je, predviđalo se mnogo više. Ipak, ja sam zadovoljan. Stefan i ja smo s Partizanom igrali Ligu šampiona, prodali se, doneli neki novac klubu.
Šta je nedostajalo da zablistate? Lenjost, manjak profesionalizma ili nešto treće?
– Partizanova škola je fantastična, ali postoji jedan problem – mnogo smo bili dominantni u mlađim kategorijama, pa je prelazak u prvi tim bio veliki problem. Tu se izgubilo mnogo igrača. Zato sada pokušavam da pomognem Filipu Stevanoviću. On je rano došao u prvi tim, sa 16 godina, poseduje neverovatan kvalitet, ne znam da li je u poslednjih deset godina izašao takav igrač iz naše škole. On već sada pravi razliku i potrebno je da mu neko pomogne da se pravilno razvija. Hvala bogu, ima dobru glavu, na mestu je, a tu smo Saša Ilić i ja da mu pomognemo u svakom pogledu.
Nadimak dobio po Ivi Loli Ribaru
Zašto te zovu Lola?
– To je zbog mame. Ime sam sam dobio po dedi, ali se njoj to nije sviđalo i odlučila je da me zove kako ona hoće. Pričala mi je stalno o Ivi Loli Ribaru, kako je bio šmeker. Zbog njega me je tako nazvala. Ne pamtim kad me je neko nazvao pravim imenom, čak ni u detinjstvu. Nikad nisam bio Milan, uvek Lola.
Iz te generacije, navijači najviše vole tebe, i to zbog onog „zaključavanja Marakane“?
– Ta izjava je odredila moju karijeru, a došla je iz srca. U mlađim kategorijama sam uvek pobeđivao Zvezdu, a taj pobednički mentalitet nam je usadio pokojni Dušan Trbojević. Ne kajem se što sam to rekao, ponovo bih to uradio da imam 20 godina, ali ne i sada, sa 32. To ide s godinama. Pogrešio sam što sam rekao da nikad neću izgubiti od Zvezde. Bio sam mlad, povuklo me iskustvo iz mlađih kategorija, gde smo bili dominantni.
Toj tvojoj izjavi može da parira samo ona Saše Ćurčića o „anglomanijskoj Srbiji“ i tome kako će se napiti bez obzira na to šta će Partizan uraditi u derbiju?
– Đani je bio preozbiljan igrač, veliki partizanovac i ja ga mnogo poštujem – kaže Smiljanić.
Izvor:Alo sport
