Dok Partizan prolazi kroz jednu od najtežih sezona u svojoj istoriji, sa devetim mestom na tabeli i tek nedavnom trenerskom smenom, predsednik kluba Rasim Ljajić u razgovoru za portal Nova otvara temu koja prevazilazi Humsku. Ljajić ne govori samo o Partizanu — govori o sistemu, o modelu koji ne funkcioniše i o budućnosti koju srpski fudbal mora da prihvati ako misli da preživi. I upravo zato ovo nije još jedna u nizu izjava sa pozicije predsedničke fotelje. Ovo je dijagnoza sa upozorenjem.
Jednak tretman kao preduslov, ne privilegija
Ljajićeva centralna poruka je jednostavna, ali u srpskom fudbalu deluje gotovo revolucionarno: Partizan ne traži privilegije, traži ista pravila za sve.
„Nikakav problem nije da budemo i 15. na tabeli ako je prvenstvo regularno. Mislim da je i to bolje nego da budemo prvi, a da se baca senka na tu titulu”, rekao je Ljajić. I dodao: „Neka i Zvezda bude prva, nikakav problem nije u jednom regularnom takmičenju, samo da imamo tretman koji je jednak prema svim klubovima u ligi, ni manje ni više od toga.” Ova izjava dolazi u kontekstu u kojem je Partizan trenutno deveti na tabeli sa 17 bodova iz 14 kola, sa čak 22 primljena gola i sedam poraza — što čini najlošiji početak sezone u istoriji kluba. Kada predsednik kluba u takvoj situaciji kaže da mu ne smeta ni 15. mesto pod uslovom da su pravila ista, to ili govori o dubokom uverenju ili o pokušaju da se loš rezultat uokviri u širu priču. Verovatno i jedno i drugo.
Ono što se ne može osporiti jeste da Partizan zaista jeste u poziciji iz koje ovakav zahtev zvuči iskresanije nego kada dolazi sa vrha tabele. Lakše je tražiti regularnost kad gubiš — ali to ne znači da zahtev nije opravdan.
Razvojni model kao jedini izlaz
Ljajić ide korak dalje od problema u ligi i govori o finansijskoj održivosti celokupnog srpskog klupskog fudbala.
„Ozbiljno se plašim za budućnost ovog fudbala. Pitanje je kako će se pet-šest klubova sada snaći u ovoj situaciji, jer će većina, ako ne i svi, biti suočeni sa time da moraju da stvaraju i prodaju igrače ako misle da opstanu”, kaže predsednik Partizana.
I zaključuje: „Hteli ili ne hteli, ova situacija će naterati sve da se okrenu onome što klubovi u Srbiji treba da budu — razvojnog karaktera, da stvaraju, prodaju igrače i tako obezbeđuju svoje funkcionisanje.”
Ova poruka nije nova u evropskom fudbalu. Razvojni model funkcioniše u Portugaliji, Belgiji, Holandiji, Danskoj. Ali u srpskom kontekstu, gde su mnogi klubovi zavisili od sponzorstava, budžetskih injekcija i političke volje, ovaj prelaz bi bio tektonski. I Ljajić to ne skriva — „dok se to ne dogodi, tu će biti velikih problema u tranzicionom periodu i mnogi klubovi će doživeti potpuni raspad.”
Partizan između sopstvene krize i sistemske dijagnoze
Ljajićeva analiza zvuči tačno u opštem smislu. Srpski klubovi u velikoj meri zavise od izvora koji nisu sportski održivi. Ali problem je u tome što Partizan u ovom trenutku ne izgleda kao klub koji je taj model već usvojio i živi ga. Istina, dug kluba je pod Ljajićem smanjen za oko 30 odsto, a transferi su generisali profit u obe sezone otkako je on na čelu. Istina i to da su prodati igrači poput Andreja Kostića u Milan i Vanje Dragojevića u Rendžers. Ali na klupi se za dve godine promenilo više trenera nego što jedan ozbiljan razvojni projekat može da podnese — Stanojević je sada četvrti put na klupi crno-belih, što samo po sebi govori da se u Humskoj plan teško pretvara u praksu. Pritisak je vidljiv i iznutra — brojni bivši fudbaleri kluba počeli su javno da traže smenu uprave. Ljajić na to odgovara da „neće biti upliva državne vlasti” i da „mora da postoji neko znanje, nova vrednost, ne samo da glavna referenca nekome bude da je nekad igrao za Partizan”.
Tu Ljajić ima poente. Ali ima i slepa mrlja: kada govoriš o razvojnom modelu i stvaranju igrača, a istovremeno ti tim ne proizvodi rezultate s igračima koje si sam doveo, poruka gubi oštricu. Nije dovoljno da predsednik dijagnostikuje sistem — mora i da pokaže da njegov klub živi ono što propoveda.
Istina koju je lakše reći nego primeniti
Ljajićev intervju za Novu je jedan od retkih primera da predsednik srpskog kluba javno govori o sistemskim problemima bez preterivanja, bez velikih fraza i bez napadanja rivala po imenu. To zaslužuje poštovanje. Zahtev za jednakim tretmanom u ligi nije nikakva kontroverzna pozicija — to je osnova na kojoj bilo koje ozbiljno takmičenje mora da počiva.
Ali Partizan ne može da čeka da se sistem promeni da bi on sam funkcionisao.Smanjenje duga i transferni profit jesu koraci u dobrom pravcu, ali deveto mesto, nestabilna klupa i rastuće nezadovoljstvo unutar kluba nisu nešto što se može pokriti ispravnom dijagnozom srpskog fudbala.
Ljajić je u pravu kada kaže da klubovi moraju da stvaraju i prodaju igrače. Najveći test te tvrdnje biće upravo Partizan — jer ako klub čiji predsednik ovo najglasnije govori ne uspe to i da sprovede, onda ta istina ostaje samo lepo formulisana ideja u intervjuu, a ne model koji menja srpski fudbal.
