Rasim Ljajić je jednom rečenicom — da Partizan „neće biti socijalna ustanova, ni zavod za zapošljavanje” dok je aktuelno rukovodstvo na funkciji — otvorio temu koja je morala da dobije odgovor. Taj odgovor je stigao od Đorđa Tomića, i nije stigao u formi uopštene replike, nego u formi spiska imena. To je ono što ovu razmenu izdvaja od svih sličnih u poslednjih nekoliko meseci: prvi put se jasno vidi ko stoji iza „Apela za spas Partizana”, i prvi put se taj spisak sudara sa upravom direktnom etiketom.
Spisak imena koji ne liči na „socijalni slučaj”
U razgovoru za list „Danas”, Tomić je Ljajićevu formulaciju vratio kao pitanje.
„Ko je socijalni slučaj? Mi? Mateja Kežman, Budimir Vujačić, Vuk Rašović, Slobodan Krmarević, Goran Bogdanović, Ivan Golac, Vujadin Stanojković… Ne znam na koga je mislio. Bambi Tošić, Nenad Stojković, Vlada Stojković? Nismo mi frajeri koji će se tek tako zaleteti na dug od 50 miliona evra. Mi smo spremni zato što smo zajedno i zato što verujemo da možemo da vratimo tih 50 miliona.”
Način na koji je Tomić pobrojao imena nije slučajan. Umesto da brani „apel” kao ideju, on ga je personalizovao. Teško je ne primetiti da je time Ljajiću postavljena neprijatna zamka: svako buduće ponavljanje izraza „socijalna ustanova” sada automatski podrazumeva i te ljude. A reč je o bivšim fudbalerima koji za navijače Partizana nisu apstrakcija.
Teza o 50 miliona i odgovornosti
Središnji deo Tomićeve poruke nije polemika, nego preuzimanje konkretne obaveze.
„Mi koji smo pisali istoriju kluba, koji smo ostavljali ogromne transfere, koji smo pomagali Partizanu, i koji mnogo lepo živimo spremni smo da vodimo klub. Dolazimo da preuzmemo odgovornost, da vratimo dugove, i da se borimo za trofeje. Jednostavno dolazimo da vratimo 50 miliona duga. To nisu sposobni da urade Danko Lazović, Milka Forcan i Rasim Ljajić.”
Ovo je najosetljiviji deo izjave. Preuzeti dug od pedeset miliona evra nije rečenica koja se kaže usput, i Tomić toga mora biti svestan. Za sada je to politička deklaracija, ne finansijski plan — ali deklaracija koja upravu stavlja u poziciju da objasni čime bi rezultat tog poteza bio drugačiji od njihovog.
Posebno teška tačka je tvrdnja da je Partizan „jedini klub u istoriji koji nema Upravni odbor”, kao i to što Tomić smatra „najvećom brukom” neusvajanje Statuta i izostanak Izborne skupštine. To su institucionalne, ne emotivne primedbe, i upravo zato su najteže za odbranu uobičajenim PR rečnikom.
„Kap koja je prelila čašu” i pitanje Stanojevića
Tomić je odbacio tumačenje da je talas oglašavanja povezan sa političkim promenama u zemlji.
„Izbori nemaju veze sa ovom našom inicijativom. Oteran je Savo, otišao Mijat, a kap je prelio odlazak Saše Ilića. Ujedinili smo se konačno i spremni smo da preuzmemo odgovornost.”
Ovaj deo je važan jer pokušava da zaštiti inicijativu od najlakšeg kontraargumenta — da je u pitanju politička kampanja, a ne sportska. Kolika je ta zaštita stvarno, pokazaće vreme i sastav potencijalnog novog rukovodstva.
Najoštriji ton Tomić je sačuvao za aktuelnog trenera.
„On ne može da bude naš kandidat. Može da bude kandidat Vazure i Vučele. Već 69 puta se vraća. Treba da ga bude sramota.”
Ovo je rečenica koja će izazvati najviše reakcija, i ujedno rečenica oko koje se može voditi najiskrenija debata. Stanojević je kao trener tema za sebe, i svrstavanje u „Vazurin i Vučelin kadar” nije samo udarac na njega, nego i jasna poruka da potencijalna smena rukovodstva ne bi bila tehničko, nego potpuno pražnjenje postojećeg modela.
Ono što ostaje posle ove izjave nije pitanje da li će neko odgovoriti Tomiću — sigurno hoće. Pitanje je da li aktuelna uprava može da objasni rezultat koji opravdava njihovo mesto, i da li grupa iz „Apela” ima išta više od imena i volje kada se dođe do papira sa ciframa. Dok se to ne vidi, obe strane nude Partizanu samo obećanja, a klub već dugo živi od njih
