Četrdeset i kusur godina vernosti prema porodici zvanoj Partizan naučilo me, da jedino što mogu pametno da uradim u ovakvim trenucima i ovakvim vremenima je, da-ćutim i čekam !
Ćutao sam i čekao – kada sam kao još “balavi klinac” teško razumeo priču o mogućem ispadanju iz lige 1979. i “moranju” da se pobedi Budućnost u zadnjem kolu, kako bi klub koji voli jedan desetogodišnjak i dalje bio “živ”.
Ćutao sam i čekao da prođu sve one godine nipodaštavanja i omalovažavanja kluba kojeg obožavam i kojem sam, u tim vremenima, jedino mogao pomoći bodrenjem i praćenjem.
Ćutao sam i čekao da “prodje” Timok, Fljamurtari, Tikva, Borac…da prođu razni Đurići, Popovići,Zečevići, Bjekovići, Vazure…da prođu Spasići,Sadrije,Župići…neki tamo Miljanići, Šajberi, Stojkovići, Terzići…
I sada, u vremenu u kojem sam “upao”-ćutim i čekam !
U vremenu, kada su mnogi odrasli uljuškani pobedama, titulama i dominacijom.Kada su mnogi dali sebi za pravo da, posle poraza, “ne vole više Partizan” i “ne navijaju više za njega”.Ili, koji su umislili da ime Partizan znači “pobeda”.U čudnom dobu za mene, u kojem košarkaši moraju da budu, po njima, uvek najbolji, kada fudbaleri trebaju da budu evropski giganti a ostali sportisti iz porodice Partizana, večiti prvaci… ja ću da ćutim i čekam.. jer se moja ljubav gradila na porazima, bolu, patnji i nepravdi..gradila i rasla !
A, možda sve ovako i treba da bude !?Da se malo “pogledamo u oči”, dozovemo pameti i malo “proredimo”.Da ostanemo bez onih koji navijaju samo za pobede, a ne za Partizan? Da uz Partizan ostanu oni koji su prihvatili čika Duška Radovića i njegovo : “za taj klub mogu navijati samo Odabrani” ! Da uz njega budu samo oni kojima je ime kluba svetinja, igrači braća, a JUG druga kuća !
-Igrači, treneri, ekonomi..svi oni dolaze i odlaze. Neke voliš,neke ne…Neki znaju, neki pojma nemaju. Ali-tvoji su! Partizanovi !
I U BOLU I U RADOSTI…!!!
