NIKICA Klinčarski (5.1.1957, Berovo), “atomski mrav” Partizana, jedan je od onih koji je ostavio pečat u jugoslovenskom fudbalu a da se nikada nije trudio da svoje znanje, lavovsko srce i borbenost istakne bilo gde osim na terenu. Takav je bio kao igrač, takav je i sada kao trener. Nikada u centru pažnje, a po rezultatima koji su ga pratili kroz čitavu karijeru, zaslužio je mnogo veću pažnju.
* Odigrali ste 565 utakmica za Partizan (73 gola), Saša Ilić je preskočio i Mocu Vukotića i vas, ali niko vam ne može preuzeti “bronzu”?
– Drugo je vreme bilo. Prvo i osnovno, nismo mogli u inostranstvo pre 28. godine. Dalje, konkurencija je bila žestoka, ali kada bi ušao u tim, teško si izlazio. I najzad, ja sam promenio sedam-osam trenera i kod svakog sam morao iznova da se dokazujem. Zato nisam imao milosti prema protivniku, ali ni prema sebi i sve to je rezultiralo tolikim brojem utakmica.
* Da li se osećate kao legenda kluba s obzirom na to da vas je malo u medijima i da niste uz najbolji sastav?
– Mene u klubu tako ne gledaju, ali ja za to nisam kriv. Možda i jesam, možda sam pogrešio što sam preko 600 puta nosio crno-beli dres a nikada to nisam potencirao. Kada je Saša Ilić rušio moj rekord, u klubu me nisu pomenuli. A ja sam treći i po broju prvenstvenih utakmica. Ali, uvek sam smatrao da je teren mesto gde ja treba da govorim, a drugi da pričaju o meni i mojim igrama i dostignućima. Očigledno je da su legende oni koji su podobni, a to nije moja vrlina.
* Nažalost, češće ste se pojavljivali kada su izbili sukobi u Partizanu, tvrdili ste da je normalno da razmišljate svojom glavom i sami odlučujete za koga ćete glasati?
– Možda to u ovo vreme zvuči čudno, ali ja često nisam znao ni ko je predsednik kluba. I sada sam hteo da se distanciram, ali nisam mogao. Jer, fudbal u nas polako umire, sve je važnije od fudbala. I druge stvari su, nažalost, u igri. Ja sam samo za to da se Partizan vrati fudbalu, a ne politici. Ima i u ovoj upravi razumnih ljudi koji mogu da pomognu, ali i oni moraju da shvate i prihvate da mora da prevagne fudbalska filozofija. Da igrači koji su stvarali klub, mogu da kažu šta misle. Da se, dakle, čuje glas veterana, da se naši predstavnici nalaze u forumima i da mogu da se pitaju za stručne stvari.
* Takav stav je mnogima doneo brdo problema, a rečenica koju ste izgovorili: ne znam ko mi je pomogao da ne dobijem otkaz, možda mojih skoro 600 utakmica u dresu Partizana, jasno govori koliki je jaz u klubu?
– Ne znam kako, ali obe suprotstavljene, da kažem, grupe, moraju zarad Partizana da pronađu zajednički jezik. Kako znaju i umeju. Sadašnji čelnici moraju da vode više računa o omladinskoj školi koja je bila i biće izvor prihoda, i da ne seku granu na kojoj i oni sede. Zato treba izbrisati sujetu iz svakodnevnog “menija”. I zaboraviti na samo sopstveni interes. O tome sam govorio i uvek ću govori, argumentovano, bez vređanja…
* Sada trenirate najmlađe, da li je to zbog toga što ste bili na strani Nenada Bjekovića ili je to normalan sled događaja?
– Dugo radim sa klincima, sada vodim generaciju 2007. i to je to.
* Jednom prilikom ste izjavili da i vi možete da postavite pitanje: zašto nikada niste bili kandidat za trenera prvog tima. Da li ste dobili odgovor?
– Nisam, a i ne tražim ga. Šta znači biti trener prvog tima u današnje vreme? Meni nisu dali ni novac za školovanje za profi licencu. To sve govori. Očigledno je da nekome nisam odgovarao, jer sam se uvek samo bavio fudbalom.
* Da li je vaš najveći trenerski uspeh što ste pokazali da dečaci rođeni 1997. godine nisu “promašena generacija” kako su mnogi u klubu tvrdili?
– Kada je u pitanju ta generacija, istina je da niko nije hteo da je preuzme. Ja sam prionuo na posao, došao je i Moca Vukotić na mesto direktora, dolazio je na treninge, radili smo, pričali, konsultovali se. Deca su to videla i prihvatila moj rad, a koliko smo dobri bili pokazuje i podatak da Zvezda, sve sa Grujićem, Jovićem i Jovanovićem nije mogla da nas pobedi. A pomenuo bih i generaciju “1984” koju su predvodili Tubić, Grubješić, Radović, Drinčić, Rnić… Svi su postali igrači, ali mi je žao što nisam mogao više da im pomognem, jer su vredeli i mogli još više.
* Da li ste zadovoljni svojom fudbalskom karijerom?
– Možda sam mogao i više, ali nisu se sve kockice poklopile. Možda me je sputavala i moja visina jer u ono vreme su se više cenili krupniji i jači, a možda je i moja krivica bila što nisam tražio da igram na mestu koje mi najviše odgovara. Bio sam univerzalac i krpio sam sve rupe ćuteći. Mislim da sam najbolje partije pružao kao levi bek ili levo krilo. Čuvao sam naše najbolje igrače, pitajte Šestića, Pižona, Sliškovića kako su u tim duelima prolazili, ali se nisam orijentisao samo na odbranu, već sam uvek stizao da budem i u prvim napadačkim linijama.
* Trenerska karijera nije ispratila fudbalsku?
– Nije, ali već sam objasnio zašto. Međutim, ponoviću: kada je Partizan u pitanju, uvek sam na raspolaganju. Radiću svim srcem, pa je tako i sada kada vodim klince. I uvek će teren biti jedino mesto na kom ću pokazivati koliko umem i znam.
SARAJEVO SREĆAN GRAD
* ČEGA se najradije sećate, kada vam je bilo najlepše, koja su najveća dostignuća?
– Sećam se svih debija. Za prvi tim Partizana zaigrao sam u Sarajevu, ušao sam, loptu nisam pipnuo, a kada je došla do mene postigao sam gol sa 16 metara. I kada sam debitovao za “A” reprezentaciju protiv Urugvaja(2:1), opet u Sarajevu, postigao sam gol iz voleja. I za mladu selekciju sam debitovao golom. Uvek će mi ostati u sećanju i prvenstvo Evrope za igrače do 21. godine, opet je Sarajevo te 1980.godine bilo moj srećan grad, bili smo prvaci, igrao sam i na Olimpijskim igrama u Moskvi. A najbolje partije sam pružao protiv Crvene zvezde, nikada nisam dobio ocenu manju od “osmice”.
ŠPANSKA KUHINjA
* ZA “A” reprezentaciju ste odigrali samo osam utakmica i postigli jedan gol?
– Osim strašne konkurencije, problem je bio i ključ po kome se biralo. Tako mi je jedina neostvarena želja ostalo Svetsko prvenstvo u Španiji. Igrao sam u kvalifikacijama, a onda je pred polazak počela da radi kuhinja. Znali smo da se bira po tom prokletom ključu, ali i taj ključ nije mogao da mi otvori vrata. I tako, nijedan Makedonac nije otišao na Mundijal, a pored mene kandidat je bio i Vasil Ringov.
