U Partizan je 1971. godine stigao iz Mostara jedan od najtalentovanijih mladih igrača SFRJ, Dražen Dalipagić. Tada je Praja imao 20 godina. Dve godine kasnije stiže još jedan mladi talenat Dragan Kićanović iz Čačka. U tom momentu je Kića imao 19 godina.
Ova dva poteza su potpuno promenila Partizanovu istoriju, prva titula je osvojena tri godine kasnije, a onda je Partizan postao to što jeste – jedan od najvećih evropskih klubova i košarkaška institucija. Kasnije je ova praksa nastavljana, stizali su Grbović, Đorđević, Danilović, Divac, Paspalj po istoj matrici, kao mladi, talentovani, željni rada. Ovo je put koji uvek daje rezultat i nije prekidan sve do pojave Milenka Tepića, Dragana Milosavljevića i Bogdana Bogdanovića.
Proteklih 45 godina, Partizan neguje mlade igrače, koji postaju veliki šampioni i klubu donose trofeje. Od tog puta sada se odustalo.
Iz Partizana bi Vam rekli kao odgovor na ovu tezu, da se vremena menjaju i da talenti više nisu dostupni našem klubu. Ovo je delimično tačno. Društveno – politička situacija je izrazito nepovoljna po KK Partizan. Partizan se može opisati poznatim stihom :” Sirak tužni, bez iđe ikoga”. Uz to, i na osnovu toga, menadžer Miško Ražnatović i Nebojša Čović jesu uspostavili određeni monopol.
Ali, da li je to jedini problem? Da li je problem i u samom klubu? Da li postoji manjak entuzijazma, poleta, pa i hrabrosti i sposobnosti da se uloži sopstveni novac koji će se kasnije multiplikovati prodajom igrača? Ovo bi pored finansijske koristi za predstavnike kluba koji ulože svoj novac i klubu donelo trofeje. Predsednik Danilović je 2000. godine uložio svoj milion u klub.
Možda su najtalentovaniji, poput Zagorca, Jaramaza, Dangubića stvarno nedostupni. Ali, ima li drugih s kojima bi vredelo pokušati?
Navešćemo dva primera. Prvi je supertalentovani 21-godišnji Čačanin, Aleksa Avramović. Ovaj momak je bio dostupan Partizanu, ovog leta je iz Borca prešao u italijanski Vareze. Aleksa je vrhunski plejmejker, starog kova, koji pored asistencija postiže veliki broj poena i ne libi se da preuzme odgovornost u ključnim momentima. Uz to, Aleksa je odličan odbrambeni igrač. Trebalo je uložiti nešto novca u njegovo dovođenje, i klub bi time dobio lidera tima za duži niz godina, a onaj ko uloži taj novac bi kasnije dobio materijalnu sattisfakciju, prodajom ovog igrača.
Drugi primer je mladi Zemunac Nikola Ćirković. Ovo je još očigledniji primer. Ovaj momak je rođen 1997. godine, i veliki je talenat. Umesto u košarkaškoj instituciji Partizanu, gde mu je prirodno mesto, Nikola je svoj prvi profesionalni ugovor potpisao u Dinamiku Miroslava Nikolića.
Pa dobro, ako je nešto i trebalo uložiti u dovođenje Avramovića, šta je prepreka da se dovede Ćirković?
Naravno, konkretna rešenja nisu bitna, Aleksa i Nikola su primeri. Bitna je suština, da Partizan mora da radi sa mladim igračima. Sama imena tih igrača, manje su bitna.
Proći će i ova sezona, ali Partizan nikakve koristi neće imati od dovođenja Hačera, Ratkovice, Pota, Majstorovića, Birčevića. Niti oni tokom sezone mogu postati bolji igrači, niti će doneti bitne trofeje, niti se mogu prodati i zaraditi novac na njima.
Naravno mnogo je lakše sedeti, očekivati pomoć države koja ne stiže i zahvaljivati se na toj imaginarnoj pomoći, nego raditi, ulagati, rizikovati.
Za kraj teksta, dve fotografije. Kaže se da slika govori više od hiljadu reči. Dakle, treba odabrati igrača, raditi sa njim, dati mu šansu, verovati u njega i tako postanete šampion Evrope. Ako izaberete ovaj drugi put kojim ide Partizan, onda vegetirate u svojoj prosečnosti.
