Kevin Panter o svom košarkaškom putu – kako je lom stopala raspršio snove o NBA i kako je „neželjeni“ put u Evropu postao najbolje što mu se ikad desilo
Nije tako bilo planirano. Ali jedan pogled u prolazu, ka poštanskom sandučetu, sve je „pokvario“. Pogled koji se zaustavio na koverti, na novogodišnjoj čestitci u njoj. Rukom pisanoj i poslatoj sa „drugog kraja sveta“. Ali na vreme, da stigne i izmami osmeh pred praznike, probudi neka lepa osećanja.
I tako smo, potpuno van svakog pripremljenog scenarija, ali opet u skladu sa trenutkom i prazničnim raspoloženjem, razgovor sa Kevinom Panterom počeli pitanjem – kada je poslednji put dobio tako, rukom pisanu, čestitku. Možda istu takvu nekome poslao?
Osmeh je prethodio odgovoru. Onaj, dečiji, iskreni osmeh. Pa priznanje…
– Godinama već nisam poslao nijednu čestitku, niti sam je dobio od nekoga – kaže Partizanov Amerikanac.
Ali, seća se tog osećaja. Pamti da je to dobar osećaj.
– To je kao da prenosite dalje neku dobru energiju ili je primate.
Dubok uzdah, pa…
– Već godinama nisam ništa dobio za Božić ili Novu godinu.
Moglo bi da se kaže da je odgovor očekivan. Malo zbog toga što smo u doba digitalizacije svega, odavno zaboravili te male praznične „rituale“. Više jer Panter već godinama daleko od porodice provodi novogodišnje i božićne praznike. Kaže i da je navikao na to. Ali to ne znači da mu sve to i dalje ne nedostaje.
– Poslednjih šest godina sam u Evropi. Tako da nisam baš mnogo bio sa porodicom i prijateljima za vreme praznika. Bilo mi je i dosta teško zbog toga, ali navikao sam. Sada je za mene to dan kao svaki drugi.
Važnije je nešto drugo.
– Naravno da u danima kao što su ovi, mnogo razmišljam o svojoj porodici. Najvažnije je da su svi zdravi i da su dobro. To me čini srećnim.
Uostalom – kako je i sam rekao – sada je u poziciji da može i da im pomoge. Što nije bio slučaj pre samo šest ili sedam godina.
Tako smo ga vratili na početak njegovog košarkaškog puta…
Kada je prvi put došao u Evropu, u Grčku – Lavrio – već posle par meseci je razmišljao da odustane i vrati se kući. Predomislio se. Sada je svestan da je to bila prava odluka. Ali, šta je ga je, u tom trenutku, nateralo da se predomisli, pitamo.
Potpuno iskreno, bez potrebe da nešto ulepšava, Panter je rekao:
– Novac!
Očigledno da njegovo detinjstvo u Bronksu nije bilo lako.
– Nisam odrastao okružen novcem… I ono što me guralo napred svaki dan je to da ću biti plaćen za to što radim. Iskreno, tada to nije bilo mnogo novca, ali bilo je više od onoga što sam pre imao. I to je ono što me motivisalo da nastavim.
Zadržao se malo na tim danima…
– Naravno da volim košarku. Ali, kada sam tek došao u Evropu, mnogo mi je nedostajala porodica. Vreme je bilo drugačije. Čak je i miris bio drugačiji. Jezik! Sve je bilo novo. To što sam na kraju meseca bio plaćen, olakšalo mi je sve. Onda sam došao u situaciju da mogu da pomognem porodici.
Kaže i da ga je sve to učinilo jačim.
– Tu nema nikakve dileme – dodao je.
I to je bila prva stvar koju je naučio od kako je otišao od kuće. Prva od mnogih.
– Dosta životnih lekcija sam naučio igrajući u Evropi. Mnogo toga i o sebi. Znate, kada ste na svom, mislite da znate sve, da poznajete sebe. Ali, kada odete iz svoje zone komfora, u neku drugu zemlju i tu morate da ostanete deset meseci, onda vidite od čega ste napravljeni. Mnogo ljudi dođe ovde i odustane. I ja sam skoro odustao. Međutim, uspeo sam da nađem svoj put, čak počeo da upoznajem sebe na neki način. Sad razumem Evropu, ovdašnju kulturu. Polako sam se uklopio, učio sam istoriju zemalja i gradova u kojima sam živeo. I to je dosta pomoglo.
Početak nije bio lak. Pa ni dobar deo puta. Ipak – sada oseća da je baš tamo gde je očekivao da će biti u ovom trenutku svoje karijere.
– Radio sam ekstremno naporno da bih sebe stavio u ovu poziciju. Naravno da uvek može bolje. I to je toliko očigledno. Ali, trenutno sam u sjajnoj poziciji. Verovali ili ne, ovo je tek moja šesta sezona u Evropi. Mnogo toga se desilo jako brzo.
Zadovoljno je naglasio:
– Osećam da sam baš tamo gde treba da budem. Fizički i psihički. Ispunio sam ciljeve koje sam imao proteklih godina. Važno je samo da nastavim da radim. Naporno!
Pitanje kao da ga je iznenadilo… Za trenutak se zamislio. Ali – da! Postoji momenat u karijeri posle koga se zapitao šta bi bilo da se nije dogodio. Ili da je drugačije bilo.
– Da! Postoji jedno „šta ako“. Ali, ne kao nekakvo žaljenje.
Objasnio je…
– U završnoj godini na koledžu doživeo sam lom stopala. Dosta tešku povredu. I to samo osam utakmica pre kraja sezone. Do tada sam imao prosek od oko 22 poena, trebalo je da budem draftovan.
Nažalost…
– Ta povreda je značila i kraj moje koledž karijere. Pre toga sam zaista verovao da imam kapacitet za NBA. Ali, doživeo sam tešku povredu, morao sam na operaciju… Posle toga sam bio i depresivan, nisam znao šta da radim.
Nešto je ipak uradio…
– Tada sam pronašao prvi angažman u Evropi. Iskreno, nisam ga ni želeo. LJudi oko mene su znali da nisam želeo da idem. Nisam imao ni pasoš. Nisam znao ništa o evropskoj košarci. Ma, nisam ništa znao… Nikad pre nisam ni leteo iz zemlje. Sve mi je to bilo strano.
Ipak…
– Kao što sam rekao, nisam imao novac, bio sam švorc. Nisam imao izbora. Došao sam. I to je to.
Kaže i da je sada drugačiji čovek.
– Potpuno! Osećam se drugačije na terenu i van njega. Psihički, fizički. Kako god. Sada znam da je dolazak u Evropu najbolja stvar koja mi se desila. Ovde sam se pronašao, bolje razumem i samu košarku. Bolje razumem život. I zahvalan sam na tome.
Samo pet godina od trenutka kada nije „imao izbor“, Panter je došao u situaciju da ima mnogo opcija ispred sebe. Sjajnih opcija. Od svih njih ovog leta izabrao je Partizan. Više puta je pričao o tome, pa i o pozivu od Obradovića, koji je bio presudan. Ali – kako je baš to izgledalo? Kako se osećao u tom trenutku, pitali smo Pantera. Kaže…
– Skroz je „kul” kada te Obradović pozove. Iako to uopšte nije morao da uradi, pozvao me. Znao sam šta pokušava ovde da napravi, a znam i šta ja pokušavam da uradim. Gde god da sam išao, pobeđivao sam.
Osmeh je zaigrao na licu dok je govorio:
– Znao sam i da će moj dolazak ovde šokirati celu Evropu. Ali, to sam želeo da uradim. Osim toga, bio sam prvi igrač koga je Obradović potpisao kada je došao u Partizan.
Izraz koji je poprimalo njegovo lice dok je nizao ove reči, govorio je dovoljno koliko mu sve to znači.
– Mnogo igrača bi se plašilo da to uradi, ali ja sam uradio.
Ne znači da se nije plašio… Naprotiv.
– Neću da vas lažem, bio sam dosta nervozan u početku. Kada se pojavila ta ponuda, pomislio sam…
Tu je zastao. Tražio reči da opiše osećaj. Vrteo glavom. Verovatno nijedna nije bila dovoljno jaka. Onda je iskoristio možda i najbolju… Svakako najiskreniju.
– Pomislio sam – „vau”.
Jer…
– Mnogo toga se dešavalo na kraju te sezone. Razmislio sam i doneo odluku.
Možda svega toga, pa ni ove priče, ne bi bilo da je u polufinalu fajnal-fora Evrolige pogodio onu trojku za pobedu Milana protiv Barselone. Na tu konstataciju, Panter se nasmejao. Kaže da pomisli nekad na to. Ima i nastavak te priče…
– Sve se dešava sa razlogom. I sigurno postoji razlog zašto nisam pogodio tu trojku. Jer – prethodno sam sve ubacio, stvarno sam dobro igrao u toj utakmici. I taj poslednji šut… Bio sam skroz otvoren, a promašio sam. Ceo život se vodim time da se sve dešava sa razlogom. Verovatno nije bilo suđeno da ja pogodim taj šut. Čak ne volim ni da mnogo razmišljam o tome.
Želi da veruje da njega „njegov” šut negde čeka. Možda baš u Partizanu. Umesto odgovora, osmeh i…
– Možda!
Pa, kratak zaključak priče…
– Svi znaju šta je glavni cilj u Partizanu. Čak ne moramo to ni da kažemo. Svi znamo. Nadam se da ćemo na kraju sezone o tome pričati – poručio je Kevin Panter.
Karijera protkana nezaboravnim trenucima
Na svom evropskom putovanju, dva puta je „stajao“ u Beogradu. Prvi put 2020, kada je igrao za Crvenu zvezdu. Sada je ponovo tu. Na duže. Kaže da mu se srpska prestonica baš sviđa, po njegovoj meri.
– Rekao bih da je Beograd savršene veličine. Dolazim iz velikog grada i ne volim mala mesta. Šta da radiš u malom gradu tokom sezone koja traje deset meseci?! Stvarno volim Beograd. Mada je sada dosta hladno. Ali, nema veze.
Pre Beograda, igrao je u Grčkoj, Italiji, malo Belgiji i Poljskoj. Najviše mu se svidela – Grčka.
– Možda zbog lepog vremena – dodao je uz osmeh.
I još nešto.
– Živeo sam u Atini dve godine. Onda vam je jasno zašto mi se Grčka najviše sviđa.
Naravno, za svaki od gradova u kojima je bio vežu ga posebne uspomene. Međusobno neuporedive.
– Grčka je bila prva zemlja u koju sam došao iz SAD, prvi strani jezik koji sam naučio. To nikada neću zaboraviti. Tu sam osvojio i Ligu šampiona. Onda sam otišao u Italiju i tamo sa Virtusom ponovio isti uspeh. Pa prešao u Milano, osvojio Kup, igrao dobro. To je bio neki drugi stepenik.
I za Beograd ga vežu nezaboravni dani.
– Kad sam igrao u Zvezdi, KOVID je prekinuo sezonu. To sigurno neću nikad zaboraviti. A onda sam se vratio i to da bih igrao za Partizan. Svaki deo moje karijere je na neki način bio nezaboravan. I teško mi je da se odlučim.
U svakom slučaju, jednog dana će imati o čemu da priča deci, pa i unucima.
– Pomislim nekad na to. Ali, ima još vremena do tada – uzvratio je Panter u osmeh.
Šta je zajedničko srpskim trenerima?
Tokom karijere Panter je sarađivao sa trojicom srpskih trenera – pre Željka Obradovića, bio je kod Dragana Šakote u AEK-u i Crvenoj zvezdi, između toga igrao za Aleksandra Đorđevića u Virtusu.
Zamolili smo ga da ih uporedi. Lako je pronašao zajedničku crtu. Istovremeno, kaže i da su svi na neki način drugačiji.
– Šakota je više opušten. Ne galami, ne viče… Đorđević je dosta direktan, ima na neki način agresivniji pristup, sve ti kaže u lice. Ipak je bio igrač. Veoma dobar igrač. A onda je tu Obradović, koji je kao neka vrsta kuma svim trenerima. Izuzetno zahtevan. Sve mora da bude savršeno. Sve će ti reći u lice, dosta viče.
U jednom su svi isti…
– Svi dolaze iz te „raditi naporno“ kulture. Znaju da moraš da radiš naporno ukoliko želiš nešto da ostvariš. I to je stvar koju izuzetno poštujem kod svih njih.
I još nešto im je zajedničko.
– Svi su izuzetno poštovani, u celoj Evropi, ne samo u Srbiji. I svi su sjajni ljudi, ne samo dobri treneri. Srećan sam i blagosloven, jer sam imao priliku da igram za njih. Posebno jer sam Amerikanac sa srpskim pasošem. Na sve to gledam malo drugačije. Ali imam sjajnu saradnju sa svima njima.
Jako dobro zna i da je Obradović bio trener Đorđeviću. I to u najuspešnijoj sezoni Partizana. Da li možda nešto Obradovićevog sistema rada prepoznaje u Đorđeviću, pitamo…
– Obojica su dosta zahtevni. Važni su im detalji. I žele da igraš jako. U Americi postoji izraz „kerovi“, za one koji igraju jako, koji su „gladni“. E, i Obradović i Đorđević vole takve igrače. Da si borben, da igraš čvrsto, da si gladan uspeha.
Panter za sebe kaže da je baš takav igrač.
– Za ovih pet godina sam se naradio da bih sve ovo ostvario – rekao je.
Originalni članak Sportski žurnal
