Prošlo je 24 godine od kad je Aleksandar Karakašević prvi put igrao na Evropskom prvenstvu
Debi Aleksandra Karakaševića u Štutgartu bio je davne 1992, od tad ”preskočio” je samo jedan Šampionat Starog kontineta i to 2013. posle operacije Ahilove tetive.
U Budimpešti, pre dva dana rekao je zbogom reprezentaciji, sa bronzanom medaljom oko vrata. Uradio je to u 41. godini, posle 25 godina karijere koju je počeo u Jugoslaviji, a završio u Srbiji. U dve i po decenije , koji su najsjaniji momenti sa Evropskog šampionata?
– Prva medalja u miksu na Evropskom 2000. godine u Zagrebu, zatim 2005. godina i prvo srpsko zlata, prvi put se čula srpska himna na zvaničnom takmičenju i prvi put se zavijorila naša zastava. Naravno i 2011. i prva medalja u singlu, kao i sad ova bronza. Za medaljom u miksu sam počeo i zaokružio ciklus – nabrojao je Karakašević.
Bez novca sve je kratkog daha
U Budimpešti reprezentaciju je vodio Ilie Lupulesku.
– Ovog puta sam i bio protiv toga. Koja je svrha da čovek dođe iz Amerike da bi radio džabe. Sve je to kratkog daha i nije rešenje bez profesionalnog trenera. Ipak, došao je…Voli stoni tenis. Voleo bih da sa ljudima koji će doći nađe zajednički jezik, ali sumnjam – rekao je Karakašević.
Kao i uvek biće onakvih i ovakvih priča, uvek postoje oni koji žele da umanje uspeh?
– Mogu da pričaju šta hoće ovo je veliki šampionat, 46 država se takmiči. LJudi ne shvataju veličinu Evropskog. Koliko j e velikih igrača završilo karijeru bez kontinentalne medalje. Pa Gatijen je bio viceprvak Olimpijskih igara i svetski šampion, pa nikad nije uspeo da uzme medalju u Evropi. Čak ni sistem ne pomaže. Oni, koji kao i ja igraju po tri discipline su pod ogromnim pritiskom.
Satnice su se bezmalo poklapale.
– Odigrao sam u rundi od 16 meč dubla u sedam setova i 20 minuta posle toga sam već igrao polufinale miksa. Sve se poklopilo kako ne treba. Bili bi prvaci Evrope da sam imao bar malo vremena između da dođem sebi. Treba dići kompletan sistem posle takvog poraza.
Sve se lomilo na loptici.
– Neću da budem neskroman. Presrećan sam zbog medalje, ali ne može da ne zaboli kad tako tesno izgubite. Imam 12 medalja sa šampionata i sigurno još 12 četvrtfinala u kojima sam igrao za odličje. Znam šta ona znače i kako se teško dolazi do njih i zato mi je još držae sad kad sam uspeo da osvojim u 41. godini i to po povratku posle povrede.
Od sjaja do bede Saveza
Od sjajnih vremena, preko sankcija, besparice…sve je to Karakašević prošao u dve i po decenije igranja.
– Slobodan Grujić i ja smo bili tu kad smo bili u svetskom vrhu i posle toga sami preturili sva ona vađenja viza, odlaske na turnire preko Budimpešte i dolaženja u Japan na tri sata pre početka Šampionata. Dok su se normalne reperezntacije već uveliko danima navikavala na nove vremenske zone. Sad smo došli dotle da u Srbiji menjaju predsednika na svaka tri meseca, kao da je to najvažnija stvar na svetu. Na igrače niko ne stiže da misli. Samo se priča ko je ukrao, a ko slagao. Bave se isključivo sobom a mi smo valjda dekoracija. Deset guma za reket nisu mogli da obezbede, sve veliki sportski radnici…
Obećali ste rastanak sa reprezentacijom?
– Jesam, igraću samo za klub. Poslednjih godinu i po bilo je izuzetno teško. Dao sam sve od sebe da se plasiram na Olimpijske igre. Bio je to dug i težak put. Bio sam u Riju i posle toga sa ispunio drugo obećanje dato sebi pre svega. Želeo sam da stavim tačku sa medaljom na veropskom. Nisam imao pauzu, nije bilo vremena. Već dva meseca nisam uhvatio dah. Drago mi je da se isplatilo. Veoma sam želeo da budem na Igrama i drago mi je da sam sa Rutom Paskauskine, jedinom partnerkom u ovih 16 godina zaokružio priču i osvojio odličje.
Šta ostaje iza vas?
– Ostaju Jevta i Pete, koji nažalost već sedam osam godina najviše ispaštaju zbog svega ovog što se događa u Savezu. Tamo nikog nije briga da li se taj ping pong igra i da li ima nekih igrača. Oni postoje samo zbog sebe. I ovde su bili blizu, ali i njima je već muka od svega – zaključio je Karakašević.
