Tri dobre utakmice mladih Partizanovih košarkaša pretvorene u pepeo za 40 minuta u hali „Aleksandar Nikolić”
Piše: Volimpartizan.rs
Tri utakmice smo hvalili ove momke. Tri utakmice smo pričali o talentu, o napretku, o budućnosti koja obećava. A onda je došla četvrta — i razgolila sve ono što pohvale zakrpe, ali ne izleče. Poraz od 48 poena u meču za treće mesto ANGT turnira Evrolige, u dvorani „Aleksandar Nikolić”, praktično na domaćem terenu, nije nešto što se pravda uzrastom ili lošim danom. Rezultat 93:45 za Next Gen Belgrade je uvreda za crno-beli dres, bez obzira ko ga nosi i koliko ima godina.
Nisam čovek koji se ustručava da pohvali kad treba — i hvalio sam prethodne nastupe. Ali ako imam pravo da hvalim, imam obavezu da budem jednako direktan kad se dogodi ovakva bruka.
Statistika koja otkriva dubinu kolaps mladih košarkaša Partizana
Brojke iz ovog meča ne opisuju lošu utakmicu. Opisuju ekipu koja je prestala da igra.
Dvadeset devet izgubljenih lopti. To nije podatak — to je presuda. To je skoro jedna izgubljena lopta po minuti. To ne radi tim koji se bori i greši pod pritiskom. To radi tim koji mentalno nije na terenu.
Zbirni indeks ekipe — 15. Petorica igrača u minusu. Next Gen je sakupio 52 skoka. U drugom poluvremenu Partizan je ubacio 20 poena, primio 53. Odnos u ta dva kvartala govori o potpunom raspadu — ne o timu koji je pao u ritmu, već o timu koji se ugasio.
Jedini koji je pokušavao da se bori bio je Lukas Nikola Bojović — 15 poena, tri skoka, tri ukradene lopte. Ali jedan igrač ne može da nosi tim koji je kolektivno odustao.
Zašto je ovaj poraz gori od običnog lošeg dana
Neko će reći: to su juniori, i to se dešava. Delimično je tačno. Junior timovi IMAJU loše utakmice. Evroligaški ANGT turniri su visok nivo pritiska za mlade igrače i neiskustvo ponekad uzme danak.
Ali evo šta ne mogu da prihvatim kao opravdanje.
Ovo nije bio meč protiv budućih NBA igrača u polufinalu pod reflektorima. Ovo je bio meč za treće mesto. Ovo je bio meč u kome je pritisak trebalo da bude MANJI, ne veći. I odigran je u „Aleksandar Nikoliću” — u dvorani u kojoj bi se ovi momci trebalo osećati kao kod kuće.
A umesto toga, izgledali su kao da jedva čekaju da se sve završi.
Šta tri hvaljene utakmice mladih košarkaša zaista vrede posle ovakvog kraja
I tu dolazimo do pitanja koje ne mogu da zaobiđem. Pravi karakter se ne vidi kad sve ide dobro. Vidi se u meču za treće mesto, kad si izgubio polufinale, kad si razočaran, kad moraš da izađeš i pokažeš nešto iako nemaš za šta da se boriš osim za ponos.
Tri lepe utakmice, dve dobijene i jedna izgubljena na turniru, ne znače ništa ako četvrta pokaže da ne umeš da se nosiš sa razočaranjem. Talenat bez mentalnog sklopa koji ga drži na nivou — to je nedovršen proizvod. I ovi momci su, bar u ovom meču, pokazali da su upravo to.
Ne kažem da su svi beznadežni. Bojović je pokazao da ume da se bori i kad je sve crno. Ali on je bio usamljen. A košarka — čak i juniorska košarka — je timski sport.
Ovo su momci na koje računamo kao na budućnost Partizanove košarke. I upravo zato ne smem da ćutim kad se ovako obrukaju. Ko će im reći istinu ako ne mi koji ih pratimo? Stručni štab mora ozbiljno da se pozabavi onim što se desilo u glavama ovih igrača kad je trebalo pokazati karakter — jer kvalitet očigledno postoji, videli smo ga tri utakmice zaredom. Ali kvalitet koji se pojavi i nestane po sopstvenom nahođenju nije kvalitet na koji se oslanjate. To je kocka.
