Kriza FK Partizan nije u kvalitetu igrača nego u karakteru ekipe koja je odustala od sebe
Piše: Volimpartizan.rs
Ova sezona FK Partizana bi bila lakša za progutati da su crno-beli oduvek bili ovako loši. Nije lako gledati ekipu kako se muči, ali je još teže gledati ekipu koja je dokazala da može — i onda jednostavno prestala. Isti momci koji su letom punili stadion (mora se priznati bez Miloševića) na evropskim kvalifikacijama, koji su preokretali rezultate u nadoknadi, koji su terali protivnike da trče za njima — ti isti momci sad šire ruke jedni prema drugima u Lučanima, gunđaju, prebacuju krivicu i igraju fudbal koji je uvreda za dres koji nose.
To nije pad forme. To je kapitulacija.
Kako je Partizan od letnje euforije stigao do prolećnog beznađa
Nije prošlo toliko davno. Stadion na revanšu sa AEK-om iz Larnake — pun. Protiv Oleksandrije — pun. Hibernijan, večiti derbi — krcato. Bio je to period kada su Partizanovi klinci nadirali, kada se postavljalo pitanje dokle mogu da stignu, kada je bilo uživanje gledati ovaj tim. Publika se zaljubila u ono što je videla. Ja sam se zaljubio u ono što sam video.
A onda je sve stalo.
Prva pukotina se pojavila krajem oktobra — kup poraz u Šapcu, pa odmah zatim prvenstveni gubitak na Banovom brdu. Smena Srđana Blagojevića. Partizan je na tu prvu krizu reagovao panično — a na svaku sledeću sve slabije, dok na ovu poslednju praktično i ne reaguje.
Tri krize, nula pravih odgovora
Hajde da imenujemo ono što svi vidimo, ali niko u Humskoj ne govori dovoljno glasno.
Prva kriza — rezultatski šok krajem oktobra. Šabac, Banov brdo, smena trenera. Reakcija: dovođenje Nenada Stojakovića.
Druga kriza — gubitak identiteta pod Stojakovićem. Tim koji je letom imao prepoznatljiv stil odjednom deluje neprepoznatljivo. Reakcija: ćutanje.
Treća kriza — niz užasnih rezultata s kraja prošle i početkom ove godine. Od poslednjih devet utakmica tri pobede, i to sve tri na mišiće, protiv Radnika, Spartaka i TSC-a — ekipa iz plej-aut zone. A protiv Zvezde i Vojvodine — nemoć. Reakcija: još uvek čekamo.
Četiri trenera su radila sa ovim igračima od početka sezone. Četiri različita pristupa, četiri različita zahteva. Ekipa koja je u julu znala ko je i šta hoće, u martu ne zna ni gde stoji ni kuda ide.
Lučani kao rentgenski snimak svega što je trulo u FK Partizan
Remi 1:1 u Lučanima protiv ekipe iz plej-aut zone, sa igračem više dve trećine meča, sa golom za izjednačenje tek minut pre kraja — to nije loš rezultat. To je katastrofa.
Posle crvenog kartona Oreščanina, Partizan je imao sve: višak igrača, vreme, prostor. I ništa nije uradio s tim. Isto kao protiv Radničkog u prolećnoj premijeri, kad je Kanute dobio crveni, a crno-beli ni tada nisu umeli da iskoriste višak. Obrazac se ponavlja do bola.
Ali ono što zaista zaboli iz Lučana nisu taktičke mane. To su reakcije na terenu. Širenje ruku prema saigračima. Gunđanje. Prebacivanje krivice. Besmisleni pasovi i centaršutevi u nikoga.
Iz iskustva navijača prepoznajem ekipu koja se bori i ekipu koja čeka da sve prođe. Ovo je ekipa koja čeka.
Partizan i pitanje koje sebi ne sme da postavi
Kriza u upravljačkim strukturama — tu je. Borba za prevlast u klubu — tu je. Finansijski problemi, kašnjenje plata, propušten monitoring — sve tu. I sve to utiče, bez sumnje.
Ali jedno pitanje ne mogu da otresem: da li baš TOLIKO utiče da Vukotić, Ugrešić, Simić, Roganović i ostali ne mogu ni izbliza da repriziraju ono što su radili pre šest meseci? Iste noge, isti talenat, ista mladost. Jedina razlika je u glavi.
Malo koji igrač Partizana danas može da kaže da je dostojan dresa. Možda Zdjelar, možda Mitrović — ljudi čije iskustvo još donekle maskira kolektivni raspad. Ali i oni su kapljica u moru apatije.
Neko će reći: rešiće se posle Skupštine, posle novog rukovodstva, na leto kad se tim osveži. Možda. Ali posle toliko godina gledanja ovog kluba, naučio sam da prepoznajem obrazac: letnji entuzijazam, jesenja stagnacija, prolećno beznađe, i onda — “sledeća sezona biće drugačija.” Partizan sakuplja te obećane sezone kao dugove. I nikada ih ne isplaćuje.
Ono što me stvarno proganja nije rezultat iz Lučana, niti tabela, niti borba za vlast. Proganja me pitanje — da li ova generacija igrača, koja je dokazala da ume da igra pravi fudbal, ima u sebi da se vrati na taj nivo, ili je letošnji blesak bio izuzetak, a ovo prolećno tumaranje njihovo pravo lice? — zanima me da li ostali verni navijači i dalje veruju da se ona može vratiti, ili su prestali da očekuju.
ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs
DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
