Petrićev odlazak i Duljajev dolazak uoči fudbalskog „večitog derbija” su takozvana šok-terapija, ali ukoliko Partizan ne vrati snagu bujice, makar ona udarala u neprobojne litice, biće voda u čaši, koju svako može nadušak da ispije
Признао да не може много: Игор Дуљај (Фото/ М.Рашић)
Petrić je već prošlost, a Duljaj sadašnjost Partizana. Dosadašnji trener nije više video kako da krmari brodom u koji voda ulazi sa svih strana. Posle potonuća još pri porinuću u Kupu Srbije, već izgubljene bitke za prvaka države i neslavnog rastanka od Evrope iskrcao se pre nego što je najavio.
Nemoć protiv kragujevačkog Radničkog, koji je iz Humske odneo bod, i utisak da ga kormilo više ne sluša ubrzali su rastanak, pa nije sačekao sredinu marta i predah u domaćoj ligi.
Zadatak da izbaci vodu iz broda, koji tone poveren je Igoru Duljaju, Partizanovom đaku i prvotimcu, koji se dokazao i u reprezentaciji i u Šahtjoru iz Donjecka, u njegovo vreme značajnom imenu u evropskom fudbalu. Nova uloga u Humskoj mu je poverena uoči najtežeg ispita – okršaja s Crvenom zvezdom u petak, na stadionu „Rajko Mitić”.
Šta novi komandir „crno-bele” čete može da učini za tako kratko vreme? Sam je, po imenovanju, priznao da ne može mnogo. I verovatno niko ko je odgovoran ne bi drugačije rekao. Svoje reči je potkrepio i time da Crvena zvezda ima 13 bodova više i da u takvim okolnostima ne može ni da joj se preti. Uz napomenu da takozvana šok-terapija ne uspeva uvek.
U vrtlog je skočio iz Teleoptika, Partizanovog potoka. Posao mu je nešto olakšan, jer većinu onih, kojima će sada da komanduje dobro poznaje, pošto je bio pomoćnik Savi Miloševiću i Aleksandru Stanojeviću.
Razume se, novi trener nije prihvatio tu ulogu da bi potonuli i klub i on. Znači, nečemu se nada. Čemu i u šta će da se pouzda kad pošalje svoje ljude na najljućeg rivala, punog sebe što zbog svojih pobedonosnih pohoda, što zbog bauljanja „crno-belih”?
Duljaj je do juče brinuo druge brige, pa je previše da se očekuje da izvadi spreman plan za boj. Ali, nešto mora brzo da smisli ma koliko da je njegovo ljudstvo u ranama. Razume se, onoga ko dosad nije naučio da igra fudbal niko ne može preko noći tome da ga nauči. Ovi
Partizanovi fudbaleri su pokazali da preko noći može da se – zaboravi da se igra.
Jesenas su, baš pod Petrićevim vođstvom, blesnuli. Bilo je to u ono doba kad su dva puta nadvisili Keln, kad su u nizu dali Vojvodini i
Voždovcu po četiri gola, potom po tri Čukaričkom i Javoru (u ovom poslednjem slučaju to je bilo dovoljno samo za jedan bod), pa četiri niškom Radničkom, onda tri TSC-u. Posle takvih talasa jedan jedini gol u mreži Novog Pazara je tada viđen kao nagla oseka, ali je doneo tri boda.
Potom je usledio prekid zbog Svetskog prvenstva i – beše nekad. Sadašnji Partizan je toliko bezvoljan da nikako ne može da se poveže s ondašnjim.
„Crno-beli” su jesenas bili kao risovi. Kidisali su na plen, koji im je često postajao lovina zatečen silinom prvog udara. Sada su krotke mace, koje se zasite već posle prve kapi mleka. Mladost iz Novog Sada, pa Tiraspoljci, onda Kragujevčani lumpovaše u Humskoj do mile volje.
Duljajeve glavne odlike kao igrača su bili borbenost, požrtvovanje, izdržljivost svih 90 minuta. U ovom trenutku njegov jedino oružie je da baš to raspiri kod svojih igrača. Beskrvna igra je došla glave Partizanu ne samo sada kada se Petrić istrošio, nego i mnogo puta ranije.
Juriš i samo juriš nije poslednji štih očajnika, to je adut za sve igre. Bez toga ne mogu ni špilovi s najjačim asovima.
Samo silni talasi mogu da oslabe i sruše protivničke bedeme.
Partizan ne sme više da bude mirno jezero. Sada i nadalje svoj proboj mora da zasniva na snazi bujice, čak i ako bude morao da udara u neprobojne litice, jer će inače da bude voda u čaši, koju će svako nadušak da ispije.
Originalni članak: Politika.rs
