Na sajtu Volimpartizan.rs možete ponovo čitati najavu za utakmicu našeg Partizana iz navijačkog ugla.Na drugačiji i specifičan način naša saradnica pokušaće da dočara predstojeće duele i nadamo se da će Vam to biti zanimljiv tekst pred važne utakmice naše svetinje.
Autor teksta: Marija Andrić
Postoje godine koje čovek pamti po onome što mu se dogodilo, i one druge koje pamti po onome što je, nekim čudom, preživeo. Za Partizanom je jedna od ovih drugih.
I možda bi neko poput ruskih klasika od svega što nam se dogodilo prošle sezone napravio roman od osam stotina strana, sa porodičnim stablom na početku da se lakše snađemo ko je koga izdao, ko koga više voli i ko je zapravo kriv. Dostojevski bi verovatno dodao još dvesta strana griže savesti, Tolstoj bi ubacio rat, a nama rat, iskreno, ne bi ni bio potreban. Imali smo Evroligu to mu dođe kao ekkvivalent. Bila je to sezona u kojoj smo naučili da dvadeset razlike nije prednost nego upozorenje. Da trideset razlike predstavlja tek nešto udobniju početnu poziciju za rasplet. Da utrakmica može da izgleda dobijeno sve dok ne počnemo da verujemo da je dobijena. A onda bi, po nekom čudnom zakonu crno-bele fizike, sve ono što je građeno trideset minuta nestalo za sedam. Njutn je imao gravitaciju. Mi smo imali treću četvrtinu. I tako smo iz kola u kolo gledali isti komad, samo su se protivnici menjali. Dobar početak, prednost, nada, neobjašnjiv pad, pogled ka semaforu, pogled ka klupi, pogled ka nebu i ona večita misao: „Nije valjda da ćemo i ovo…“ Ipak hoćemo, naravno da hoćemo.
A onda je, posle šest vezanih poraza i ekipe koja je izgledala kao da se prvi put upoznala u tunelu pred izlazak na parket, Željko Obradović podneo ostavku.
I tu je košarka, bar za jedan deo publike, prestala da bude košarka. Počela je religija.
Odjednom više nije bilo važno šta je Partizan, nego ko je Partizan. Kao da klub osnovan 1945. godine mora naknadno da utvrdi datum rođenja prema radnom stažu jednog trenera. Kao da su Kićanović, Dalipagić, Grbović, Divac, Đorđević, Danilović, Vujošević i svi oni koji su crno-belu istoriju pisali pre nas bili samo predgovor za jednog čoveka.
Da se razumemo, velikog čoveka, najvećeg evropskog trenera. Čoveka čije mesto u istoriji Partizana niko razuman ne može niti treba da izbriše. Ali ipak, čoveka, ne klub.
To su dve imenice koje su nam se prošle sezone opasno pomešale.
I tu smo došli do verovatno najneobičnije vrste navijanja koju je moderna košarka uspela da proizvede: da iz ljubavi prema jednom čoveku navijaš protiv kluba za koji tvrdiš da ga voliš. Takoreći nestvarno. Kao da se posvađaš sa ocem pa, iz protesta, zapališ sopstvenu kuću.
Takođe ni Ostoja nije Partizan.
Ali, uz svo dužno poštovanje i sve što je za ovaj klub učinio, ni Željko nije Partizan. Partizan je ostao tamo gde je bio i pre njih. I ostaće kada jednog dana ne bude ni jednih ni drugih.
I baš tada kada je gorelo, kada se naš klub našao između dve vatre, u Beograd stiže Španac, Đoan Penjaroja.
Nije stigao na letnju terasu u Barseloni, sa sangrijom, čistim platnom i tri meseca da bira boje. Dobio je tuđu ekipu, tuđu selekciju, tuđe probleme i klub u jednom od najtežih trenutaka svoje novije istorije. Drugim rečima, dali smo mu Pikasovu Gerniku i rekli: „Evo, maestro, samo nam spasi ovo remek delo.“ I čovek je počeo da spašava šta se spasti može. Ne magijom, ne praznim obećanjima, ne mitologijom, već samo košarkom.
Ekipa je ponovo počela da liči na ekipu. Utakmice više nisu morale da imaju strukturu španske sapunice u kojoj u poslednjih pet minuta saznamo da je prednost od 23 poena zapravo bila usvojena. Oa jednom se pojavio tim, ideja i neka vrsta mira. A tim koji je Penjaroja zatekao na dnu počeo je ponovo da gleda nagore. Nije postao savršen. Ni Penjaroja nije mesija.
Možda smo, uostalom, posle prošle sezone konačno naučili da košarkaški klubovi ne bi ni trebalo da traže mesije. Dovoljan je dobar trener i ljudi koji će mu dozvoliti da radi.
A kada su se zavese spustile na sceni prethodne sezone, stigla je jedna od većih životnih ironija koje bi čak i Čehovu delovale malo preterano.
Čovek zbog čijeg su odlaska neki bili spremni da se odreknu Partizana vratio se u Panatinaikos, za cifru koja je ipak malo vrednija od date reči. I nema u tome ničeg spornog. Profesionalac ima pravo da radi gde želi. Panatinaikos ima pravo da plati koga želi.
Željko ima pravo da ode. Samo onda, valjda, i Partizan ima pravo da nastavi da postoji.
To poslednje je, izgleda, nekima najteže palo.
I stigosmo tako do jedne proste matematike koja ponekad kaže više od hiljadu saopštenja.
Prošle sezone 14 000 sezonskih karata, ove malo manje od 10 000, prosta računica kaže da su 4000 ljudi navijači kulta ličnosti a ne kluba. Ne znamo zašto je svaka od njih ostala bez prošlogodišnjeg vlasnika. Nekome je karta preskupa. Neko je razočaran rezultatima. Neko upravom. Neko ekipom. Neko životom. A neko je, nesumnjivo, odlučio da bez Željka nema ni njegovog Partizana. I to je njihovo pravo.
I znate šta?
Dovoljno nas je.
Ne zato što smo „bolji“ od onih koji nisu kupili kartu. Navijanje nije konkurs za moralnu podobnost. Nego zato što smo tu posle svega, podela, poraza, neuspeha. Kao da je na ulazu u Arenu postavljena carina za ideologiju. Nismo ničiji. Partizanovi smo.
I možda je baš zato ova sezona drugačija. Nema više potrebe da dokazujemo ko je bio u pravu prošlog novembra. Prošlost ima tu dosadnu osobinu da ne prihvata ispravke. Možemo je analizirati do sledeće Evrolige, ali nam neće vratiti nijednu izgubljenu utakmicu.
Pred nama je nova tabela, a ispred nje stoji jedan Španac. Ne tražimo mu remek-delo u septembru, ne tražimo ni čudo. Za početak, sasvim će biti dovoljno da ponovo prepoznamo sebe. Da Arena ponovo bude mesto na koje protivnik dolazi sa nelagodom, a mi sa radošću. Da ne merimo ljubav prema klubu imenom čoveka koji trenutno sedi na klupi. Da se ponovo radujemo košarci umesto građanskom ratu na društvenim mrežama.
I da, kada se svetla Arene prvi put ugase, kada krene muzika, kada na parket izađu crno-beli dresovi i kada deset hiljada grla uradi ono što najbolje ume, konačno ostavimo prošlu sezonu tamo gde joj je mesto.
Iza nas.
Jer posle svih velikih ljubavi, velikih svađa, velikih reči, ostavki, miliona, predsednika, trenera, spasilaca i izdajnika koje smo sami proizvodili brže nego što smo proizvodili pobede, ostala je jedna prilično prosta istina:
Željko je otišao.
Jednog dana otići će i Ostoja.
Otići će i Penjaroja.
Otići ćemo, na kraju, i mi.
A Partizan će ostati.
Zato dosta predgovora.
Okrenimo stranicu.
Počinje sezona.
A kad već mora da počne, mogla je valjda da nam pošalje nekoga diskretnijeg, ali ne.
Iz Milana stiže Armani. Jer očigledno posle svega što smo preživeli prošle godine, sudbina je procenila da nam za prvo veče nedostaje još samo malo visoke mode.
I to je, mora se priznati, lepota Evrolige. Juče raspravljaš o ostavkama, podelama, sezonskim kartama i smislu života, a danas ti u goste dolazi grad u kojem čak i čovek koji ide po hleb izgleda kao da kasni na reviju.
Milano.
Grad mode, La Skale, Duoma, Leonarda da Vinčija i ljudi koji su uspeli da ubede ostatak sveta da je sasvim normalno platiti belu majicu tri stotine evra ako na njoj dovoljno sitnim slovima piše pravo prezime.
Beograd, sa druge strane, ima neke druge običaje. Kod nas se bela majica najčešće kupuje za fizičko ili zato što je na njoj crnim slovima napisano PARTIZAN, a onda se u njoj dva sata stoji, skače, psuje sudija na nekoliko jezika i izgubi otprilike količina tečnosti koju Svetska zdravstvena organizacija preporučuje za tri dana. Svakako različite škole estetike.
Pa da vidimo šta je ove jeseni više ‘haute couture.’
Nije ovo, naravno, onaj isti Milano koji pamtimo. A nije ni ovo onaj isti Partizan.
Rosteri su tokom leta pretumbani dovoljno da bi ozbiljna analiza prvog kola ponegde više ličila na gledanje u talog espresa nego na košarkašku nauku. Ukratko, Italijani su preko leta uradili ono što Italijani najbolje rade: promenili kolekciju. Na klupi je Đuzepe Poeta, što je već samo po sebi nepristojno zgodno za jedan ovakav tekst.
Nama Penjaroja, njima Poeta, jedan Španac, jedan Italijan i dvadesetak Amerikanaca da nam objasne evropsku košarku. Evropska unija verovatno ni sama nije uspela da napravi funkcionalniji model integracije. Ali šalu na stranu imena koja Milano ima nisu za šalu.
Tompson, Piters, Rajt, Hol, Gudurić, Bolmaro, Buker… To nije ekipa koju dočekaš sa idejom da će sama od sebe da se uplaši Arene i zaboravi košarku na pasoškoj kontroli. Na papiru imaju i kvalitet i iskustvo i širinu. Ali papir ima jednu veliku manu – ne igra košarku. Da igra, mi bismo prošle sezone na osnovu budžeta i imena verovatno već u februaru rezervisali smeštaj za Fajnal-for. Umesto toga rezervisali smo termine kod kardiologa.
Zato ovoga puta možda i nije loše što ne znamo baš sve.
Ne znamo još koliko je dobar novi Milano.
Ne znamo ni koliko je dobar novi Partizan.
Ne znamo kako će izgledati kada utakmica uđe u poslednja tri minuta, kada noge postanu teže, ruke kraće, a svaka taktička zamisao trenera mora da preživi susret sa dvadeset hiljada ljudi (pod uslovom da se ovih 10 000 osvesti i ispred kulta ličnosti stave svoj voljeni klub), koji imaju svoju taktičku zamisao i spremni su da je saopšte istovremeno. I možda je upravo to najlepše u prvom kolu. Svi još imamo pravo da verujemo. Tabela je čista. Niko još nije prvi, niko poslednji. Niko nije „promašaj sezone“, niko „krađa prelaznog roka“, niko nije dobio otkaz na Tviteru posle sedam minuta košarke. Čak ni mi još nismo izračunali sve moguće kombinacije za Top 10. Dajte nam fore bar do drugog kola.
A prvo nam donosi Milano. I tu se simbolika sama namestila toliko lepo da bi bilo nepristojno ne iskoristiti je. Oni dolaze iz grada La Skale, mi dolazimo iz sezone u kojoj smo sopstvenu skalu emocija prošli od euforije do nervnog sloma ponekad unutar jednog tajm-auta. Zato će u prvom kolu biti zanimljivo videti čija će se opera slušati.
Milanska? Ili ona beogradska, malo manje otmena, u kojoj hor ne nosi smokinge, dirigent povremeno dobije tehničku, a dvadeset hiljada ljudi iz publike uporno pokušava da preuzme orkestar. La Skala jeste svetska institucija. Ali ni Arena, kada krene, nije baš karaoke bar.
A ako nam muzički deo večeri ne krene po planu, uvek možemo da se prijavimo za Sunčane skale. Imamo iskustva sa dramom. Fali nam samo more, noćne more odavno imamo.
Mada je možda još zanimljivije što iz Milana dolazi ekipa čije ime nosi jedna od najpoznatijih modnih kuća na svetu. To nam daje jedan prilično jednostavan zadatak:
da vidimo da li će Armani iz Beograda izaći kao visoka moda ili kao roba posle sezonskog sniženja. Jer u Milanu je sasvim prihvatljivo da sve bude savršeno skrojeno. U Areni, nadam se, neće biti. Tu bi šavovi mogli malo da popuste. Malo odbrana da se izgužva. Malo napad da izađe iz mode. A ako već moraju da ponesu neki suvenir iz Beograda, ne mora baš pobeda.
Imamo magnete i rakiju, ipak nismo divljaci.
Milano se s pravom ponosi Tajnom večerom.
Mi smo se prošle sezone toliko nagledali tajnih večera da smo ponekad imali utisak da na poluvremenu neko u svlačionici pojede čitavu našu prednost, a da do kraja utakmice niko ne utvrdi ko je bio Juda.
Ove godine bismo, ako nije problem, nešto jednostavniji meni.
Predjelo – odbrana.
Glavno jelo – skok.
Desert – pobeda.
Bez izdaje u poslednjoj četvrtini.
I bez računa od dvadeset razlike koji na kraju platimo mi.
To bi već bio napredak. I zato prva utakmica nije važna zato što će nam reći kakva će biti sezona. Neće. Posle četrdeset minuta nećemo znati da li je ovaj Partizan spreman za velike stvari, kao što ni posle jedne loše večeri nećemo znati da nije. Ali ćemo prvi put videti kako izgleda kada ova nova priča prestane da bude priča.Volela bih da vidim ekipu koja zna šta radi. Dosta nam je spasilaca, dosta mesija, dosta kultova ličnosti, dosta ideje da jedan čovek uđe kroz vrata i reši sve što godinama ne funkcioniše. Ove sezone bismo mogli, za promenu, da probamo sa košarkom. Znam, za nas dosta revolucionarno.
Dozvolimo da se i ove sezone ispiše nova stranica jedne lepe bajke našeg Partizana, dopustmo da nam se dogodi možda nešto za šta nismo svesni da je moguće. Onima koji su sa Željkom ispratili i svoju sezonsku kartu možda je najpoštenije da za kraj ne poručujemo ništa mi, nego on: „Vi ste snaga Partizana i nemojte nikada da odustanete od Partizana“. Vidimo se u Areni da se upali mašina! 🖤🩶🤍
Autor: MARIJA ANDRIĆ
