Na sajtu Volimpartizan.rs možete ponovo čitati najavu za utakmicu našeg Partizana iz navijačkog ugla.Na drugačiji i specifičan način naša saradnica pokušaće da dočara predstojeće duele i nadamo se da će Vam to biti zanimljiv tekst pred važne utakmice naše svetinje.
Autor teksta: Marija Andrić
Kreće se lađa francuska
Sve jeseni liče jedna na drugu. Kiša natapa beogradske trotoare, lišće se skuplja oko šahtova, a ljudi žure kućama sa onim poznatim izrazom lica koji govori da je leto bilo kratko, zima će biti duga, a računi, po starom srpskom običaju, stižu bez obzira na godišnje doba. Ali ova jesen, izgleda, nije pročitala scenario koji joj je bio namenjen.
Umesto uobičajene oktobarske melanholije, Srbija je dočekala nešto što su mnogi već prestali da očekuju. Studenti, kojima su godinama objašnjavali da treba da uče, završe fakultete i ne mešaju se u stvari odraslih, odlučili su da polažu jedan nešto ozbiljniji ispit.
I, sudeći po rezultatima, položili su ga sa ocenom koju će pojedini profesori političkog života još dugo pokušavati da ospore.
Pravi NBA rezultat 141:103. Za generaciju kojoj su govorili da nema dovoljno iskustva, prilično ubedljiv završni rad. A za one koji su decenijama držali predavanja o sopstvenoj nezamenljivosti, izgleda da je stigao prvi ispitni rok na kojem nije bilo popravnog preko veze.
Utakmica je najavljivana kao još jedna u kojoj će sudije imati više posla od zapisničkog stola, a krađa se očekivala u takvim razmerama da bi čovek pomislio kako je Luka Vildoza lično zadužen za izborni proces. Ipak, ovoga puta ni najiskusniji čuvari rezultata nisu uspeli da zatvore reket. Studenti su odigrali presing preko celog terena, uhvatili vlast u koracima i posle godina provedenih na klupi pokazali da se utakmica ne dobija tako što sam sebi upisuješ poene. A oni koji su mislili da imaju doživotnu pretplatu na pobedničko postolje, na kraju su ostali bez lopte, bez tajm-auta i, što je najbolnije, bez prava da sami određuju konačan rezultat.
Naravno, pobediti na izborima i promeniti zemlju nisu iste stvari. Između njih stoji mnogo posla, poneka institucionalna zamka i čitav jedan sistem koji neće nestati zato što je neko promenio brojeve na semaforu. Ali nešto se ipak promenilo. Onaj dobro poznati osećaj da je ishod unapred poznat. Da je sve već dogovoreno. Da se utakmica igra samo zato što propozicije nalažu da se mora odigrati.
I baš u danima kada je Srbija ponovo otkrila da nijedna prednost nije večna, Partizan nam je priredio jednu malu, crno-belu lekciju iz iste oblasti.
Partizan – Crvena zvezda 85:82.
Derbi koji je počeo kao demonstracija sile, nastavio se kao psihološki triler, a završio kao izborna noć u kojoj niko ne sme da proglasi pobedu dok ne stignu rezultati sa poslednjeg biračkog mesta. Vodili smo osamnaest razlike. Osamnaest! Prednost dovoljna da prosečan navijač Partizana pomisli kako će ovoga puta, za promenu, utakmicu završiti sa normalnim krvnim pritiskom. A onda smo, valjda da ne bismo narušili tradiciju, odlučili da proverimo koliko daleko možemo da odemo u samosabotaži, a da ipak ostanemo pobednici. Slobodna bacanja su ponovo bila predmet za avgustovski rok. Trojke su se ponašale kao obećanja iz predizborne kampanje, lepo zvuče dok su u vazduhu, ali retko stignu tamo gde su namenjene. Od osamnaest razlike stigli smo do produžetka.
I dok su navijači već razmišljali da li se u apoteci defibrilator dobija na recept, Partizan je ipak uradio ono zbog čega se košarka igra. Pobedio. Sa tri razlike. Baš u danima kada je Srbija odlučivala ko će je predstavljati u narednim godinama, Partizan je na svom malom sportskom listiću zaokružio broj tri. Tri poena prednosti. Tri sekunde u kojima čitav život ume da stane u jedan napad. I jedna pobeda koja je podsetila da ponekad nije presudno koliko si dugo vodio, već da li si ostao na nogama kada je bilo najvažnije.
Nećemo, međutim, dozvoliti da nas pobeda zaslepi. Odbrana je bila dobra, na trenutke izvanredna. Videlo se da ova ekipa ume da zatvori prostor, da natera protivnika na težak šut, da se bori za svaku loptu. Ali napad? Tu još ima materijala za ozbiljan seminarski rad. Penjaroja je položio ispit iz motivacije, ali njegovi igrači moraće ponovo na kolokvijum iz slobodnih bacanja. Ali bez prepisivanja. Jer ako smo nešto naučili u derbiju, onda je to da odbrana može da te dovede do pobede, ali da je loš šut sasvim sposoban da ti je otme ispred nosa.
Raspored je takav do sada smo proteklih mesec dana odmeravali snage sa najboljima, što bi se reklo krem de la krem. Ovaj put bar na papiru čeka nas nešto lakši protivnik, Evroliga nas šalje u Francusku, u Lion. Odnosno, preciznije, u Desin, gde nas u LDLC areni čeka večerašnji rival. Konačno protivnik pred kojim ne moramo da se osećamo kao student koji je slučajno upao na usmeni ispit kod najstrožeg profesora na fakultetu. Ne potcenjujemo nikoga. U Evroligi i poslednji ume da pobedi prvog, naročito ako ovaj drugi pomisli da je pobedu već upisao. Ali posle nekoliko nedelja u kojima nam je kalendar ličio na spisak evropskih košarkaških velesila, ASVEL deluje kao prilika da se konačno malo lakše diše. Mada, poznajući Partizan, mi i od lakšeg disanja umemo da završimo na veštačkom.
Lion je grad neobične lepote, smešten na ušću Rone i Sone, mesto na kojem se dve reke sastaju kao da su se vekovima dogovarale oko istog pravca. U Beogradu imamo Savu i Dunav, simbolika ili slučajnot ne znam, samo što se kod nas na ušću poslednjih godina mnogo više raspravlja o kvadratima nego o vodostaju. Francuzi su od svog ušća napravili razglednicu. Mi smo od našeg uspeli da napravimo urbanističku raspravu koja traje duže od ponekih evropskih dinastija.
Ali večeras bismo voleli da Penjaroja od te dve reke pozajmi jednu jednostavnu lekciju: kada se dva toka spoje, više ne idu svaki na svoju stranu. Baš to nedostaje našem napadu. Da pet igrača prestane da traži pet različitih rešenja i konačno krene istim koritom.
Karlik Džons će ponovo biti čovek od kojeg očekujemo da odredi pravac. Njegova dodavanja umeju da budu preciznija od starih lionskih časovnika, onih koji su vekovima podsećali građane da vreme prolazi, ali da se red mora poštovati. Samo što Karlik ponekad ima jedan problem. Kada on pokaže koliko je sati, ostatak ekipe kao da još uvek živi u drugoj vremenskoj zoni. Danas samo želimo da sat cele ekipe otkucava u istom ritmu.
Ako je verovati dosadašnjim brojkama, najveća opasnost sa druge strane biće Peti Mils. Australijanac koji je godinama igrao najveće košarkaške utakmice, čovek sa dovoljno iskustva da mu ni jedna gostujuća publika ne deluje naročito zastrašujuće.
Zato će Vildoza morati da bude posebno pažljiv. U Parizu je već pokazao da ume da odnese protivničku loptu kao da je u pitanju suvenir iz muzeja. Ne bismo imali ništa protiv da u Lionu ponovi taj turistički običaj.
Uostalom, Lion je grad u kojem su braća Limijer pomogla da se rodi kinematografija. Bilo bi lepo da večeras snimimo jedan dobar rimejk naše evropske priče. Samo, molim vas, bez drame iz trilera iz poslednje četvrtine. Dosta nam je filmova u kojima glavni junak sam sebi postavlja zamku, pa onda dvadeset minuta pokušava da se izvuče iz nje. A ako već mora da bude neizvesno, neka bar žanr bude komedija. Sa srećnim krajem.
Lion je poznat i po svojim starim, skrivenim prolazima, “traboules”, kojima su nekada prolazili trgovci svilom, noseći robu kroz grad daleko od glavnih ulica. Naši centri bi večeras mogli da nauče nešto od te arhitekture. Da zatvore sve prolaze ispod koša. Da protivniku ne ostave ni jednu skrivenu ulicu do obruča.
A ako Lamar Stivens ponovo odigra odbranu onako kako ume, možda će Francuzi do kraja večeri morati da uvedu jednosmerni saobraćaj u sopstvenom reketu. ASVEL ima dve pobede i pet poraza. Mi smo na 4:3 u pozitivnom skoru. Nije to prednost koja garantuje bilo šta, ali jeste prilika da se posle teškog rasporeda ponovo približimo gornjem delu tabele.
Posle derbija smo valjda naučili da osamnaest poena prednosti nije garancija pobede, baš kao što ni dugogodišnja prednost u bilo kojoj drugoj oblasti života ne znači da će trajati zauvek. Ponekad je dovoljno da neko prestane da veruje da je nemoguće. Ova jesen nas je, izgleda, tome naučila. Partizan sada ima priliku da pokaže da je i on nešto naučio. Da se pobeda ne čuva strahom. Da se prednost ne brani povlačenjem. I da se ni jedna utakmica ne dobija samo zato što si prethodnu odigrao dobro.
A naši navijači? Oni su već odavno prestali da priznaju geografske granice. Pariz je na trenutke zvučao kao hala Pionir iz najsjajnijeg vremena. Minhen je to potvrdio. I zato ne sumnjam da će se i u Lionu, negde između Rone i Sone, ponovo čuti onaj zvuk koji Francuzi možda ne razumeju, zvuk ljudi koji ne putuju za svojim klubom zato što im je usput, nego zato što im je Partizan oduvek bio put.
Momci, u Beogradu ste nam vratili pobedu, a večeras u Lionu imate priliku da joj date smisao. Neka odbrana ostane naša snaga, neka ruka konačno bude mirna, a svaki napad dokaz da ste naučili koliko vredi poverenje čoveka pored sebe. Pretvorite još jedan tuđi parket u svoj dom, jer ova jesen je već pokazala da se i najduže priče mogu promeniti onda kada neko ima hrabrosti da napiše novi kraj. Jer kako kaže naš Duško Radović da je svaki kraj samo jedan novi početak. Neka onda ovo bude početak jednog novog Partizana, onog koji će nas ponovo podsetiti da najlepše stranice istorije nisu one koje smo već ispisali, već one koje tek čekaju da budu napisane, dakle pamet u glavu, “olovke” u šake, a srce? Srce na teren!
Autor: MARIJA ANDRIĆ
