Na sajtu Volimpartizan.rs možete pronaći najavu za utakmicu našeg Partizana iz navijačkog ugla.Na drugačiji i specifičan način pokušaćemo da dočaramo predstojeće duele i nadamo se da će Vam to biti zanimljiv tekst pred važne utakmice naše svetinje.
Uživajte:
Piše: Marija Andrić
Duplo kolo Evrolige i dupli izazov ali i dupla šansa za ulazak među besmrtne. Partizan i večeras ilazi u Gaston Medisin dvoranu gde se kada je naš tim u pitanju nikada ne meri samo rezultat već i srce, hrabrost i karakter. Ovoga puta, na ulicama gde odjekuje zvuk Formule 1, mi donosimo nešto jače od motora, donosimo duh Partizana. U kneževini koja je odavno navikla na sjaj dijamanata, zlata i luksuza, večeras će zasijati nešto mnogo vrednije, znoj na lidima crno-belih juvelira koji mogu da običan kamen isklešu u najsjajniji dijamant.
Večeras dva različita sveta na istom zadatku, Partizan protiv Monaka, Srbija protiv luksuza, Balkanski inat protiv velikih računa u banci… Mnako kao grad jahti, a mi grad nezaustavljivog broda koji plovi preko Autokomande, Slavije, sve do Novog Sada i verovatno toliko nezaustavljiv da ima gorivo za put oko sveta.
Posle derbija, Partizan se iskupio u Bolonji, pobedio Virtus i vratio veru u nokaut fazu. Sada želimo još jedan korak dalje, ne samo da osvojimo bodove, već da svima pokažemo kako se igra kada to radiš srcem!
Na klupama oba tima dva moćna imena ali sa različitim DNK kodom. Spanulis, mlad, perspektivan, kao novi vozač koji je upravo dobio licencu za Formulu 1. Ima talenat, ali još uvek gleda u retrovizor da vidi šta radi tata, a tata sa devet titula sedi na klupi protivnika. Naš Željko, premijer među trenerima, trenutno ima ministarski kabinet koji je prilično stabilan, odbrana, ekonomija, spoljna-napadačka politika, sve je pod kontrolom. Ali trenutno ipak ministarstvo odbrane najbolje funkcioniše.
Arijan Lakić, ne nije samo prvi čovek odbrane, on je čuvar vrata ponosa, nevidljiva sila koja ne puni statistiku brojevima, već puni srca navijača verom i ponosom. On je kao zid između sna i realnosti za svakog protivnika koji pomisli da može lako protiv Partizana. U Bolonji dok su se svi pitali ko će preuzeti odgovornost, Lakić je već bio tu, ne u prvom planu, ali u svakom bitnom trenutku. Njegov učinak nije u brojkama, već u tišini koju ostavlja iza sebe kada protivnik shvati da da je pokušao ali da je sve bilo uzalud. On je kao senka koja ne napušta svog čoveka, kao vetar koji se ne vidi ali se oseća svuda. Njegova odbrana nije samo košarkaška veština , to je borbena himna ispisana notama svake ukradene lopte, svakom presečenom linijom dodavanja, i svakom sekundom napada u kojoj je protivnik zaboravio šta je uopšte hteo da uradi. Lakić je onaj diskretni heroj koji ne traži aplauz, ali ga dobija jer je njegovo srce glasnije od bilo koje sirene u hali. Dok se drugi igrači mere po poenima, skokovima i asistencijama, on svoju statistiku gradi na izgubljenom samopouzdanju protivnika. Njegova najveća pobeda nije blokada, već trenutak kada njegov rival pogleda trenera i kaže „ne mogu preko njega“, kao i ponos na licu saigrača koji znaju da im je Laki obezbedio još jedan napad. Diskretni junak, ali kao najglasnija nota partizanove simfonije pobede. Majk Džejms, veliki igrač, ali Majk, večeras te neće čuvati neko ko broji poene, čuvaće te čovek koji broji otkucaje srca Partizana a ono kuca glasno i zove se Arijan Lakić!
Majk Džejms jeste prva zvezda Monaka, svakako glavni motor tima. Dobar je, ali šta vredi motor bez pravog goriva? Njegova podrška Okobo i Lojd , parkirani u garaži zbog povrede. Tu naravno pored Arijana dolazi naš Karlik Džons, brz kao Mercedes Luisa Hamiltona, ali i željom za pobedom većom od celog Monaka, ako neko može da osvoji veliku nagradu kneževine, onda je to on.
Na krilnim pozicijama Spanulisov tim ima Blosomgejma i Dijaloa, ali bez Brauna to izgleda kao avion bez pilota, dok Partizan sa Bongom i Mariom Nakićem jednim kao grom, drugim kao oluja može da priredi nevreme protivniku i uz našeg Brauna ugasi svaku nadu protivnika da slavi ove noći. Dok Bonga lomi protivničke obruče, Sterling svojim trojkama kida protivničke živce.
Pored odbrane jake kao zemlja, naš tim ima istu takvu centarsku liniju, Tajrik Džons poput tenka na asfaltu, kada upali motor i krene, gazi sve pred sobom, protivničke igrače i svaku njihovu nadu da se može osvojiti planinski vrh bez adekvatne opreme. Dok je Pokuševski kao moderni arhitekta sa Beogradskog asfalta, visok, vitak ali sa snažnim temeljima i rukama dovoljno dugim da dohvati svaki protivnički pokušaj za prolaz do koša. Dok naš trenutni kapten, Brendon Dejvis, srpska crna verzija Monte Karla, stabilan, dominantan, uvek tamo gde se donose odluke, njemu će se večeras suprotstaviti Motijunas i Kornelije, standardno dobri ali pored naše centarske linije kao turisti bez navigacije.
Crno-beli tim nije samo još jedna ekipa više, ovo je porodica, svaki igrač je nit u najlepšem ćilimu koji veze naš trener dok crta šemu na svojoj tabli (nekad bi neku nit i udario tom istom tablom u glavu ali samo kada promaši štep i ode u suprotan smer), svi različiti po stilu ali sa istim ciljem i željom. Od prvog do poslednjeg svako ima ulogu u priči koja se ne piše perom već crta trudom i radom na terenu. Oni ne igraju samo košarku, već grade istoriju, ponos i glas svakog navijača koji zna da je Partizan više od kluba. A jedan od tih navijača je i Stefan Đoković. Iakoa u kneževini živi naš Nole, koji je pored svih uspeha ipak skrenuo s puta svojim navijačkim opredeljenjem, njegov Stefan je osvetlao obraz familije i voli naš klub skoro kao Željko Obradović, to je kao kada Sunce zasija u tunelu, dovoljno da osvetli ceo put, pa neka nam i to bude motiv više da večeras ostvarimo ono što toliko želimo.
Pored toga što je ovo još jedna utakmica i još jedna šansa za bolji plasman, ovo je prilika da dokažemo da srce može više od novca, da ponos vredi više od luksuza, da znoj sa parketa ima veću težinu od bilo kog dragog kamena u bogatom svetu. Mogu li njihove jahte biti potopljene Partizanovim brodom-brodom od snova. Hoće li njihova publika u skupim odelima još jednom biti zasenjena crno-belom bojom na grudima Grobara koja je kao najvrednija uniforma časti? Kada izađete na taj parket, ne gledajte u protivnika kao u neprijatelja, gledajte ga kao u senku, jer svetlost Partizana će ih zaseniti. Setite se trenutaka kada ste kao klinci maštali o ovome. Setite se tribina koje vas nose kada krenete u kontru. Setite se svakog glasa iz publike koji peva vaše ime, oni vas neće meriti po tome da li ste pobedili , već po tome da li ste dali sve od sebe, ali kada date baš sve od sebe, pobeda nije opcija već neminovnost.
Neće vam pomoći ni svetla Monte Karla, ni miris luksuza, jer večeras će mirisati samo znoj borbe i dim pobedničkih baklji, ne igrajte za statistiku, igrajte za ponos, igrajte za Partizan! I zapamtite reči našeg Nobelovca: „Od svih svetova koje je čovek stvorio, svet knjiga je najveći“ i zato mi večeras ispisujemo još jednu stranicu-stranicu besmrtnih legendi, a legenda počinje ovde i sada. Napred Partizan!
Autor teksta: Marija Andrić
