Kako je „grad mira” (Fuenlabrada) raširenih ruku prihvatio „ekipu iz zemlje rata” (Partizan), kako su deca iz jedne škole zavolela jedan strani tim i dala mu vetar u leđa na putu ka istorijskom uspehu – o tome govore dugogodišnji gradonačelnik Hose Kintana, nastavnik Fermin Čapinal i navijač Ivan Gonzalez.
KK Fuenlabrada
Ono što je Partizan uradio u sezoni 1991/92, ušlo je u anale Kupa šampiona (Evrolige). Postao je evropski prvak kao najmlađi tim svih vremena (prosek nešto iznad 23 godine), jedini osvajač trofeja sa trenerom debitantom (Željko Obradović), poslednji šampion bez stranaca i jedini bez prednosti domaćeg terena (20 od 21 utakmice igrao u inostranstvu).
Crno-beli su u modernoj istoriji ovog takmičenja jedini došli do titule bez sponzorskog ugovora za opremu. Zbog rata u Jugoslaviji, „Simod” nije produžio ugovor s njima, pa je generalni sekretar kluba Dragan Todorić u julu 1991. otišao u Atinu, na pregovore s „Najkom”, gde ga je sačekala nova loša vest: u toj kompaniji postojala je zabrana sklapanja ugovore sa klubovima iz Srbije (SR Jugoslavije). Ipak, uspeo je da ubedi ljude iz „Najka” da proda nešto svoje robe Partizanu, pa se vratio u Beograd sa po dve crne i bele garniture dresova i trenerki.
Ono što ostaje za sva vremena, kao najlepša uspomena na ta teška vremena, jesu prijateljstva koja su se začela u Fuenlabradi, španskom gradu u kojem je Partizan silom prilika bio domaćin u toj sezoni. Novi dom crno-belima pronašao je njihov sportski direktor Milenko Savović, u dogovoru sa agencijom „Dorna”, Skupštinom grada Fuenlabrada i gradonačelnikom Hoseom Kintanom.
Kad govori o tim danima, Kintana podseća da je Fuenlabrada bila ta koja je izabrala ekipu Partizana (u toj sezoni i dva hrvatska kluba, Slobodna Dalmacija iz Splita i Cibona, morala su da budu domaćini u inostranstvu).
– Predstavnika kompanije „Dorna” su nam objasnili čitavu situaciju: tri ekipe moraju da igraju van bivše Jugoslavije zbog toga što je počeo rat, a mi da treba da izaberemo jednu. Odlučili smo se za Partizan iz dva razloga: prvo, zato što je imao najmlađi tim – а mi smo u tom trenutku bili „najmlađi grad“ u Evropi; drugo, zato što je to bila veoma talentovana ekipa, pa smo smatrali da se može lepo uklopiti u Fuenlabradi. Hala sportova „Fernando Martin“ bila je tek sagrađena i hteli smo da dobije određenu namenu, pa smo mislili da je igranje utakmica Kupa evropskih šampiona u košarci, današnje Evrolige, odlična prilika za to…
Iz zemlje zahvaćene ratom, jedna ekipa je stigla u grad nedaleko od Madrida, koji se ponosi time što ga nazivaju „gradom mira”. Kintana to ovako objašnjava:
– Fuenlabrada je osnovana, ako se dobro sećam, 1375. godine, zatim se oko 1500. godine izgradio put do Fuenlabrade, a onda je došlo i do te jedinstvene odluke. Naime, građani Fuenlabrade su se, preko mesnih vlasti, dogovorili s kraljem Fernandom II Aragonskim i kraljicom Izabelom I, da plaćaju porez tako što će hraniti sve konje i druge tovarne životinje u čitavom kraljevstvu, a da zauzvrat nijedan građanin Fuenlabrade ne ide u rat, niti da služi vojsku. Drugim rečima, to je odluka zbog koje će građani platiti veću cenu, ali će im ta visoka cena omogućiti da žive u gradu u kom će vladati mir…
U tom mirnom gradu nastala je euforija kada je mlada i temperamentna ekipa Partizana počela da igra svoje mečeve, krajem 1991. Lokalna publika, nenaviknuta na vrhunske sportske događaje, počela je spintano da dolazi u Dvoranu „Fernando Martin”. Gledaoci su se vrlo brzo pretvorili u navijače koji su bodrili crno-bele čak i kada su igrali protiv španskih timova.
– U trenutku Partizan se ovde doživljavao kao tim koji dolazi iz zemlje pogođene ratom, što je izazivalo osećaj solidarnosti prema njima – govori Kintana.
– Takođe, za to je zaslužna i činjenica da je reč o mladom timu s karakterom, što je razlog za poistovećivanje grada Fuenlabrade s ekipom Partizana. Verujem da je sve to je dovelo do toga da Partizan postane „Partizan iz Fuenlabrade“, za koga su ljudi iz našeg grada navijali ne samo protiv evropskih ekipa, već i protiv Huventuda iz Badalone i Estudijantesa, što je često izazivalo protivrečna tumačenja u domaćim medijima.
Jedan od malih, ali važnih poteza koji su Partizanu utabali put ka vrhu, povučen je uoči sezone. Na zajedničkom sastanku Hose Kintane, Željka Obradovića i Milenka Savovića, odlučeno je da se omogući deci iz obližnje osnovne škole da dolaze na utakmice. Na nekim treninzima bilo je hiljadu devojčica i dečaka koji su se srodili sa igračima i počeli da ih bodre na utakmicama. Tako je i nastala čuvena zastava „Partizan iz Fuenlabrade”…
– S radošću se sećam tog vremena. Škola NILE otvorena je uoči školske 1985/86. godine i radila je već pet-šest godina – seća se nastavnik te škole Fermin Čapinal. –Košarka je zaživela u školi, za đake, ali i za njihove roditelje jer su se mnogi od njih zainteresovali za košarku, a neki su i dalje vezani za košarku kao naši treneri. Košarka je tada počela snažno da se razvija. Smatram da je iskustvo s Partizanom veoma važno i za školu i za grad jer se tako pokrenula košarka u Fuenlabradi.
Na pitanje ko je došao na ideju da se napravi zastava koja je danas jedan od simbola tog uspeha Partizana, Čapinal kaže:
-Učenici su sami došli na ideju da naprave transparent. Bio sam nastavnik tim dečacima koji su se pojavili na tribini s transparentom. Išli su u sedmi razred osnovne škole. Oduševili su me tim potezom. Većina njih je trenirala košarku. Dobijali smo ulaznice za pojedine utakmice. Nakon toga, mnogo učenika škole NILE nastavilo je da gleda mečeve Fuenlabrade. Partizan je nesumnjivo proslavio ime Fuenlabrade u Evropi i svetu. Imamo veoma lepe uspomene na Partizan i još uvek volimo te igrače.
Jedan od najvatrenijih navijača Fudbalskog kluba Fuenlabrada, član navijačke grupe „Blues“, Ivan Gonzales, bodrio je u toj sezoni košarkaše Partizana.
-Imao sam 15 godina i do tada sam gledao samo jednu utakmicu uživo, na otvaranju hale „Fernando Martin“… Vrlo brzo, za nekoliko meseci, Partizan je došao da igra kod nas. Strast koja se probudila među navijačima, osećaj prisnosti između igrača i navijača, način na koji smo se zbližili, sve to skupa predstavlja začetak onoga što se kasnije dogodilo u Fuenlabradi. Mnogo mladih ljudi poput mene zavolelo je košarku. Naravno, nismo mogli da zamislimo da će Partizan postati prvak Evrope te sezone… Dolazio sam na utakmice kao volonter civilne zaštite. Uvek sam se prijavljivao u tu službu kako bih mogao da gledam mečeve Partizana…
Gonzalesu se najviše urezala u sećanje utakmica sa Huventudom u Fuenlabradi:
– Tog dana smo zaista bili Partizan iz Fuenlabrade, osećali smo to u dubini duše. Te večeri sam otišao kući prezadovoljan. Uveče sam redovno slušao Sportski radio i pamtim reči radio-voditelja poznatog u čitavoj Španiji… Naivno sam mislio da će reći nešto pozitivno o onome što se te večeri dogodilo u Fuenlabradi, no desilo se upravo suprotno. Rekao je da je to nečuveno ponašanje, da je verovao u Fuenlabradu, ali da smo se poneli kao da nismo Španci. Nisam mogao da verujem svojim ušima, misleći kako smo zapravo navijali za svoj tim, a to je Partizan. Taj dan je bio neverovatan, navukao sam se na košarku.
Partizan je, nošen tom energijom, davao više no što je mogao. U četvrtfinalu je sa 2:1 u pobedama izbacio Kinder (Virtus) iz Bolonje, a onda je na završnom turniru u Istanbulu (14-16. april 1992) savladao Filips (Armani) u polufinalu (82:75); i Huventud u finalu (71:70), čuvenom trojkom Aleksandra Đorđevića.
– Na dan kada se igralo finale bio sam na raspustu, bila je to sedmica pred Uskrs. Gledao sam utakmicu na televiziji, s roditeljima. Otac je navijao za Huventud zato što je španska ekipa. Kada je Đorđević dao trojku, skočio sam i povikao „vamos“, a otac mi je rekao: „Šta ti je, šta to pričaš, Huventud je iz Španije“, a ja sam mu odgovorio: „Ali Partizan je iz Fuenlabrade“. Proslavio sam titulu kao da je reč o našem klubu, mnogo sam se radovao. I svađao sam se s ocem – seća se Gonzales.
Fuenlabrada je pomogla Partizanu, ali i on njoj. Kintana, kao dugogodišnji gradonačelnik i predsednik košarkaškog kluba, najbolje to zna…
– Košarka u Fuenlabradi postoji zahvaljujući Partizanu. Bili su svojevrstan ponos grada. U tom momentu bili smo grad s velikim prilivom stanovnika: većina žitelja došla je da živi u Fuenlabradu iz drugih delova Španije, pa ih je i to podsticalo da se poistovete s Partizanom, ali i s gradom. Ta situacija je mnoge ljude učinila ponosnim i zato su govorili: „Navijali smo za Partizan i dogodilo se da smo, osim što smo dobili sve utakmice izuzev jedne na našem terenu, postali prvaci Evrope“. To takođe stvara osećaj da je zaista vredelo doživljavati ekipu kao svoju.
Originalni članak: Sport Klub
