Dževad Prekazi, Partizanova leva noga i tiha legenda jedne od najjačih generacija crno-belih, preminuo je u nedelju u 70. godini. Za navijače koji su ga gledali u Humskoj krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, ovo nije samo još jedna vest o odlasku bivšeg igrača — to je nestanak jednog od poslednjih mostova ka vremenu kada je Partizan osvajao titule sa igračima koji su rasli u klubu, a ne dolazili gotovi sa strane. Prekazi je bio upravo to: dečak iz Kosovske Mitrovice koji je u Partizanu postao fudbaler, a u Istanbulu nešto više od fudbalera.
Osam godina u Humskoj, tri titule i Mitropa kup
Sredinom sedamdesetih, Prekazi je iz Remonta stigao u Partizanove mlađe kategorije i brzo preskočio stepenice koje mnogi talenti nikada ne pređu. Od 1976. do 1984. odigrao je 153 zvanične utakmice i postigao 19 golova — brojke koje na prvi pogled ne deluju spektakularno za vezistu, ali koje ne govore ništa o uticaju koji je imao na igru. Prekazi nije bio igrač statistike. Bio je igrač trenutka: razoran šut levom nogom, dribling koji je otvarao prostor tamo gde ga nije bilo, i fudbalska inteligencija koja je saigračima olakšavala posao pre nego što bi lopta uopšte stigla do njih.
Sa crno-belima je osvojio tri titule prvaka Jugoslavije i bio deo generacije koja je 1978. podigla Mitropa kup. To je bila epoha u kojoj je Partizanov vezni red bio mesto gde se utakmice dobijaju, a Prekazi je bio jedan od razloga zašto.
Galatasaraj i status koji retko koji stranac dosegne
Karijera ga je nakon Partizana odvela u Split, gde je kratko nosio dres Hajduka, ali pravo inostrano poglavlje počelo je 1985. u Istanbulu. Galatasaraj je dobio igrača koji je za šest godina odigrao 185 utakmica, postigao 40 golova i osvojio dve titule prvaka Turske. Brojke su impresivne, ali ono što ih nadilazi jeste status koji je Prekazi stekao među navijačima Galatasaraja — mesto koje retko koji strani igrač uopšte dosegne, a kamoli zadrži decenijama posle odlaska.
Nije teško razumeti zašto. Turski fudbal ceni tehniku i karakter, a Prekazi je imao oboje u meri koja je prelazila jezičke i kulturne barijere. Kada klub iz Istanbula nekoga proglasi jednim od najvoljenijih stranaca u svojoj istoriji, to nije kompliment koji se daje olako.
Povratak u Partizan i bitka koja se nije vodila na terenu
Karijeru je završio početkom devedesetih, nakon epizoda u Altaju, Bakirkojsporu i beogradskom Trudbeniku, ali veza sa Partizanom nije prekinuta. Prekazi se vratio u klub kao skaut i trener mlađih kategorija — tiho, bez fanfara, na način koji je potpuno u skladu sa njegovim karakterom. Nije tražio reflektore. Tražio je način da vrati deo onoga što mu je klub dao.
U oktobru 2023. doživeo je moždani udar u Brzeću, podno Kopaonika. Hitno je prebačen u Beograd, stanje se stabilizovalo, i usledio je period oporavka koji je pokazao istu onu borbenost koju je nosio na terenu. Njegovo srce je, ipak, stalo u nedelju.
Prekazi je pripadao onoj generaciji fudbalera koji nisu tražili pažnju van terena, a upravo zato su je dobijali više nego mnogi koji su je glasno tražili. Partizan je imao retku privilegiju da ga ima dva puta — kao igrača koji je doneo tri titule i kao čoveka koji se vratio da pomaže bez uslova. Neki dugovi prema klubu se nikada ne vrate. Ovaj jeste, u potpunosti. Ime Dževada Prekazija ostaće u Humskoj onoliko dugo koliko Partizan bude pamtio šta znači kada neko nosi crno-beli dres sa razlogom, a ne iz navike
