Sećam se samo da su tada sa mojih 15 godina bile to prve iskrene i velike suze za nekim ko mi je bio BOG,IDOL,UZOR…
U to vreme,mi zaluđeni i opčinjeni,slušali smo svako prepodne radio “studio B”i emisiju o YU fudbalu koja je tamo išla…Transferi,dešavanja,pripreme…sve se tu moglo saznati a posle prepričavati na”bleji”kasnije.
Jutro 03.09.1985.,isto kao i ostala, ipak je donelo vest koja nam je tada promenilo mladost, oduzelo voljeno biće izmasakriralo nam snove…Prekinut redovni sportski program i reči: “POGINUO JE DRAGAN MANCE” ne mogu se izbrisati iz glave, sećanja, bolnih uspomena, ni danas posle 36 godina od tog tragičnog događaja.
Kao izgubljen najmiliji, kao otkinut deo srca kao oduzet lični život…ime i prezime DRAGANA MANCEA bilo je na usnama svih kojima je fudbal nešto značio.Bio je omiljen, bio je omražen, bio je tu uvek u svim pričama….nikada bezličan, nikada na margini, uvek u centru svih zbivanja.
Da, nije mi”truba”da priznam da sam plakao tada kao malo dete.A znam dobro da me je ponekad izluđivao, ponekad zapanjivao svojim ne(fudbalskim)potezima a ponekad dovodio do očaja svojim promašajima.Sećam se da sam se ponekad i smejao “nespretnom”primanju lopte,neuspelom driblingu…ALI…Imao je nesto što niko nikada do tada a i sada nije imao!!!Imao je nekakav stav GROBARA,nekakvo srce JUNAKA, i nekakvo držanje PARTIZANOVCA koje nije ostavljalo ravnodušnim nikoga.Svako je izražavao poštovanje,svako ga se plašio ili voleo, u zavisnosti za koga je navijao.Stvorena pesma tadašnjih autentičnih navijača komšinice”cigana”,dovoljno govori o tome koliko je bio u centru pažnje i koliko poštovan…”Otiš*o si Dragane ostala je nevera, uvek će te mrzeti cigani sa severa” samo je dokaz veličine i poštovanja koje je ovo ČUDO od fudbalera tada imalo i koliko je, uprkos rivalstvu, bio VELIKI za sve.
Klizanje na kolenima, raširene ruke u vazduh i osmeh…36 godina kasnije,prisutni vidljivi, nezaboravni…Dovoljno da se objasni ko je i šta bio DRAGAN MANCE! I za milion godina biće tako, jer on to zaslužuje, on to mora i može od nas da dobije.I gleda sada sve od gore, smeška se i zadovoljan i ponosan na svoje GROBARE koji ga i danas vole kao BOGA!!
…JER, VOLJENI NIKADA NE UMIRU!!!
Goran Bošković
4 komentara
Ostavite komentar