Ako u svetu košarke nekoga ne treba predstavljati, onda je to doktor Moma Jakovljević. Njegov najveći kompliment je to što za njega kažu da nije pomogao samo onom ko nije pitao. Poznat je kao doktor KK Partizan i reprezentacije u periodu kada su se osvajale isključivo zlatne medalje. Čovek koji je harao i modnim pistama, kojeg svi vole, ali koji je pre svega eminentni hirurg i zamenik direktora KBC „Dragiša Mišović“.
Doktore, kako je sve počelo?
– Neko kaže ništa nije slučajno, neko kaže sve je sudbina. Mislim da je sve voljni momenat. Presudno je što sam se kao mlad družio sa starijim lekarima, što sam se kao maneken družio sa Kićanovićem, Slavnićem i ostalim slavnim košarkašima. Moj moto je ,,ja nemam vremena da imam slobodnog vremena“. Rad podmlađuje, održava i ispuni čoveka. Išao sam u Osnovnu školu “Mika Alas” na Dorćolu, koju su posle i troje moje dece završili kao vukovci. Završio sam Prvu beogradsku gimnaziju i Medicinski fakultet. Ne znam da li je bilo do okoline ili do vaspitanja. Tri i po godine sam volontirao u ,,Dragiše Mišovića“, specijalizirao, pre 20 godina došao do mesta načelnika jednog odeljenja, a sad sam pomoćnik zamenika generalnog direktora. Maštao sam da ovde počnem da radim. Imali smo male plate, iskoristio sam poznanstvo sa Draganom Kićanovićem da me dovede u Partizan. To je vreme kada su igrali Željko Obradović, mladi Đorđević, Danilović, Grbović, Pecarski, Divac, Vujačić, Nakić, Savović. Bio sam u ekipi koja je išla na fajnal for 1988. i bila treća u Evropi, zatim u ekipi koja je osvojila Evroligu 1992, ali i u timu na fajnl foru 1998. u Barseloni – kaže Jakovljević za “Blic”.
Nikada niste bili samo doktor. Kako ste postizali istovremeno manekenstvo, sport i medicinu?
– Oko tog manekenstva se stvorila fama. Modna revija traje pola sata, sa sve probama i presvlačenjem. To je bilo obično vikendom, nije mi oduzimalo puno vremena. Što se tiče sporta, ne svodi se posao doktora samo na utakmicu. Profesor Aleksandar Nikolić je uveo pravilo da doktor mora da bude prisutan na svakom večernjem treningu. Pitao sam ga zašto, a on mi je rekao da ako vidim kako se neki igrač povredio, već na mestu mogu da dam pola dijagnoze. Morali smo da znamo kako igrači dišu, da pratim ko je umoran, ko se više znoji, zašto je neko neraspoložen. To je bila i psihoanaliza.
Koliko ste trenera promenili? Kakva vas sećanja vezuju za njih?
– U ljudima tražim samo lepo i lepo pamtim. Ne tražim mane. Ne mešam se u trenerski posao. O svima njima mislim sve najlepše. Kada sam počeo, trener je bio mladi Duško Vujošević. Kasnije su bili pokojni Reba Ćorković, Susla Srzić, Ranko Žeravica, Muta Nikolić, Željko Lukajić, Bora Džaković, naravno Željko Obradović.
Nanizali ste uspehe od Partizanove Evrolige 1992. pa nadalje sa reprezentacijom koja je tada bila na vrhuncu. Šta posebno pamtite?
– Pamtim to ušivanje arkade Zoranu Stevanoviću, koji je tada bio dominantan pod košem, tokom utakmice. Mnogi su se čudili, a ja sam odgovorao da je to rutinska intervencija koju rade studenti pete godine. Košarka je brza igra, znate šta je minut u košarci. Da smo otišli do svlačionice i vratili se, ispao bi iz utakmice.
Koje su najteže intervencije koje ste imali tokom utakmice? Sigurno je da ste i na takav način uticali na rezultat, omogućavali ste da neko može da igra?
– Sećam se finala Borovica – Partizan 1995. u Rumi. Zoran Stevanović je povredio grkljan, meni su se noge odsekle. Dobio je boju u licu, krenuo da se guši. Lekari opšte prakse znaju da je potrebno 15-20 minuta da se napravi rez. Dok sam uzimao skalpel, slučajno sam mu rukom dotakao nerv i grkljan se vratio. Imao sam sreće. Sećam se i kada sam Vladi Dragutinoviću veštački obarao temperaturu 39 kako bi igrao finale Evrolige. Danilović je 1997. iščašio zglob, igrao je 20 minuta pod lokalnom anestezijom, sa kostobranom, postali smo prvaci Evrope protiv Italije. Mladi igrači treba da vide takav voljni momenat i veliki prag bola.
Kako izdržite toliki broj sportista, novinara, prijatelja koji dolaze kod vas, što zbog sebe, što zbog porodice i prijatelja?
– Kad sam bio mlad lekar, bio sam tužan što svi traže mog profesora. Želeo sam da tako traže mene. Sad kada me neko traži, šaljem ih na šalter. Medicina je u meni razvila dobru osobinu, da želim da pomognem ljudima, da budem human. Ali sada me toliko ljudi traži da sam počeo da ih šaljem kod mladih doktora. Srećan sam da nekom učinim.
Vojnik ste humanosti. Kao što treneri uvode mlade igrače, kako je uvesti mlade doktore u posao?
– Kada je bilo bombardovanje ili kad su bile poplave, svi lekari su angažovani kao vojska i policija. Ne smemo da napuštamo Beograd, dežuramo 24 sata dnevno, vojnici smo države. Bez hirurga se ne može. Uvođenje mladih, kao u sportu, zavisi od voljnog momenta. Odmah u ambulanti vidim ko gleda kroz prozor i okreće se. Ako neko ništa ne pita dok traju pregledi, od njega ništa nema. Profesor Miljko Ristić mi je rekao kada sam specijalizirao da je hirurgija ista kao reli trke. Ne možeš da ih voziš dan nakon što položiš vožnju. Moraš mnogo puta da proliješ znoj, saviješ kičmu, da gledaš šta stariji i iskusniji rade. Kao pilot i kopilot. Ljudi misle da su završili posao kada su dobili diplomu, kao što greše oni koji uđu u prvi tim Partizana jer misle da su postali igrači. Polako.
Niste sportski doktor nego hirurg?
– Ja sam specijalista opšte hirurgije. Položio sam davno i za UEFA sertifikat sportske medicine. Imam i praksu, a mnogi imaju samo diplomu. Diploma je osnova, a posle sve zavisi od truda i ulaganja u sebe.
Šta biste iz vašeg bogatog životnog iskustva za kraj dali kao savet mladima?
– Ljudi misle da se živi od 20 do 25. Misle da je najbitnije da imaju dobra kola i firmirani telefon. Roditelji su krivi kada to kupuju. Nasuprot tome, ja sam bio za uvođenje školskih mantila, kao na Zapadu, da među decom nema socijalnih razlika. Deci poručujem da nije bitan firmiran telefon, nego da firmiraju mozak na vreme.
Niste se pokajali što ste se vratili u Partizan?
– Zvali su me u Partizan posle 14-15 godina. Volim da radim sa mladima, volim taj klub. To mi dođe kao odmor. Nisam se pokajao. Osvojili smo Kup. Ima neko da je maler, a neko da je talija, očigledno. Šalim se. Važni su igrači. Ja sam eventualno doprineo atmosferi.
Da li ste imali vremena za porodicu pored toliko stresa i posla?
– Sve to stane u 24 časa. Prednost matorog muškarca kada se oženi je što je već završio potragu za karijerom i što ga je prošla faza noćnog života. Prošao sam kroz sve i imao sam vremena za decu. Ne bih to mogao da sam bio u fazi specijalizacije. Ovako sam mogao da ih pratim, gledam da li su srećni ili namgrođeni, da ih učim da imaju najviše, a ne da imaju bolesne ambicije. Zatrovao sam ih poznatim ličnostima, pazio sam šta im dajem da čitaju, o čemu će da pričaju, čime će da se bave.
Najvažnije, vi ste i ponosni roditelj?
– Mator sam se oženio. Imam sina i dve ćerke. Na moj rođendan, pre neki dan, sin mi je diplomirao elektrotehniku. Primljen je u Francuskoj na master. Bio sam presrećan kada je završio gimnaziju i rekao mi da ne želi da radi u medicini, kao ja na pet mesta. Ćerka je završila arhitekturu. Puno mi je srce što ih ne interesuje manekenstvo i što idu svojim putem – zaključio je dr Jakovljević.
Ako hoćeš – možeš da radiš
Radite i za dve osiguravajuće kuće?
– Svi kukaju, gube vreme. Ako hoćeš – možeš da radiš. Sa medicinom je to konkretno. Ušao sam u sport, prvo u Fudbalski klub Partizan, kod pokojnog Miloša Milutinovića i Bjekovića. Poštovala se hijerarhija, najstariji doktor je bio u prvom timu. Nisam hteo da čekam, tako me je Kićanović doveo u košarkaški klub. Dalje, konkurisao sam da budem sudski veštak pre desetak godina, ali sam se raspitao i video da je bolje da radim kao veštak-cenzor u osiguravajućoj kući, na saobraćajnim nesrećama. Posle je došla još jedna osiguravajuća kuća. Ujutro, pre posla, pokupim predmete, taj posao radim kod kuće, po 70-80 predmeta nedeljno.
Ljudi ne žele da budu svedoci nemoći
Boli li vas to što mnogo manje dobijate od onoga koliko dajete?
– Imate ljude koji pamte. Jedan moj profesor, Jorga, posle 30 godina pamti da sam mu pozajmio auto da ode do Pančeva. A neko posle godinu dana zaboravi ozbiljnije stvari. Ljudi ne žele da budu svedoci svoje nemoći, žele da od njih počinje istorija, država, svet. Moje je da učinim. Ne činim da bi meni neko vratio.