Možda je „Remorker“? Ima logike da je „Život je more“… Mada, to je, nekako ipak zicer, suviše lako. Ako Splićanin nije išao linijom manjeg otpora tokom 20 godina karijere, ne moramo ni mi u ovoj izmišljenoj potrazi.
Zanimljivije je, međutim, zamisliti kako uz, recimo, „Bluz mutne vode“ gleda u košarkaške prste na žicama i poručuje: „I najveće ribe za mene su sitne…“
Zašto nismo pitali dok smo sedeli za istim stolom, preko puta njega? Zato što je delovalo da se malo unervozio. Možda zbog dužine intervjua u zadimljenom lokalnom zagrebačkom kafiću, a možda i jer su se momci za susednim stolom baš u tom trenutku razgalamili.
Pitate se i zbog čega razmišljamo baš o ovom izboru pesama?
„Sada najviše sviram Balaševića“, kaže, dok dopunjava pikslu, po sopstvenom priznanju priučeni gitarista – Dino Rađa.
Po priznanju svih ostalih – recimo Kuće slavnih u Springfildu, njegovih protivnika i saboraca, nas običnih smrtnika koji smo gledali kako razgrće po reketima… – jedan od najboljih košarkaša Evrope svih vremena.
A bio je na „sine, završi za auto-električara, stari ima garažu, ti ćeš tu raditi“ od toga da ne postane Dino Rađa legenda.
„Tek kad smo osvojili titulu Kupa šampiona pomislio sam – ovo bi moglo biti ozbiljno. Sve ono pre toga što se osvojilo bilo je super, ali…aj ti u garažu“, priča za Meridian sport veliki splitski as.
Ni zlato iz Bormija, sa Svetskog prvenstva juniora? Iz ONOG Bormija – brzo se zahuktao razgovor na tu temu.
„Ma ne! Bili smo klinci. Danas deca već sa 13 godina razmišljaju o ugovorima, a mi smo samo hteli da se zezamo, igramo i – da pobedimo Talijane. Uvek imaš nekoga protiv koga si napaljen. U Bormiju smo to bili protiv Amerike i Italije.“
Film „Rađa“ priču kreće od početka. Od nezgrapnog dečaka koji je zalutao na treninge Splita. I tamo našao put ka slavi. Zapravo – ka sreći, jer slava mu nikada nije bila potrebna. Pitanje je samo šta je to što je najveći dalmatinski grad činilo drugačijim?
„Split je bio odlično posložen. Znalo se ko šta radi, ko vodi sportsku politiku, ko se bavi novcem, ko trenerima… Bivši košarkaši su stajali iza svega, oni su dovodili trenere i pravili ekipu. Dobra sredina. A ja sam u svemu tome imao i sreće. Na nekoliko nivoa.“
Jedan razlog zašto je Jugoplastika pobeđivala Partizan
Prvi nivo:
„Imao sam sreće da sam se rodio u isto vreme kada i Toni Kukoč.“
Dobar početak. Dalje…
„Imao sam sreće da mi je Boža Maljković došao. Da mi je Moka Slavnić došao. Kao i Slavko Trninić. Da su mi se poslagali treneri tačno onako kako je trebalo. Bili smo deca s ulice. Odgajali su nas u kući, u školi, na treninzima, ali i na ulici. To znači da nisi smeo da se ne javiš susedu, jer ako bi to zaboravio, tvoja mater bi doznala i onda si… U školi nisi smeo učitelju ništa da kažeš. Na treningu – trener je zakon. Bio si prekrajan sa svih strana. Danas učitelj ne sme u školi da pisne, a lično sam prisustvovao kada je klinac došao i rekao: ’Trener ili ja!’ Pa naravno – trener. To je nekada bilo nezamislivo.“
Rađa je rođen u aprilu 1967. godine, Kukoč 1968. Obojica u Splitu. Obojica, kada su završili igrački put, stanovnici Kuće slavnih. Jedan drugog su gurali ka tim visinama, čak i kao (retki) rivali.
„Naravno, ali nije samo to bio Toni. Tu su i malo stariji Dražen Petrović i Stojko Vranković, pa Vlade Divac, Saša Đorđević… Sve je to ekipa koja se rodila istih godina. Bio sam srećan što sam sa njima stvarao istoriju. Sve ovo što imaš sada u NBA, to je počelo od nas. Od ekipe koja je prvo dobila Amerikance u Bormiju, pa u Sijetlu, u Buenos Airesu… Onda su oni rekli: ’Ajmo da dovučemo ove kod nas, da napravimo Drim tim, da menjamo…’ Pogledajte koliko je danas igrača van Amerike u NBA i ko vodi glavnu reč. Jokić, Dončić, Adetokunbo… Izuzetno sam ponosan da sam bio deo ekipe koja je pokrenula nešto veliko u svetskoj košarci.“
Ta mlada, talentovana Jugoplastika, bila je trostruki šampion Evrope, 1989, 1990. i 1991. godine. Sve to vreme, paralelno sa žutima rasli su i crno-beli. Generacijski drugovi iz Partizana.
„I oni su bili zaj…ni, isto kao i mi. Imali su i odličnog trenera, sjajnu ekipu. Uvek su to bile nijanse. Zašto smo mi veliku većinu utakmica dobili? Imam ja teoriju: razlika između njih i nas bila je isključivo disciplina! Nas je Boža držao stalno u tonusu. Nije moglo da nam se desi da igrač uveče ode negde i da sutra zbog toga ne igra. Baš smo bili fokusirani.“
I naučeni. Posebno za tako mlade ljude.
„Godinama smo sa Božom radili akcije. Na kraju smo imali 60 različitih poziva – zona, čovek, presing, zonski presing, aut ispod koša, aut sa strane… Razne stvari koje su se kroz godine menjale i adaptirale. I hajde ti onda nas skautiraj. Đavola ćeš uspeti! Moraš da zapamtiš 10-15 svojih akcija i 60 od protivničke ekipe. Nema šanse. Samo bismo tražili ono za čim nismo potezali poslednjih pet kola, jer oni bi skautirali ono što smo skorije igrali. Dođe derbi i mi izvučemo nešto što nismo igrali poslednjih 20 dana. To je proces. I tu je Božo bio genije!“
Toliko smo znali košarku…
Bio je još jedan genije – Aleksandar Nikolić.
„Nama Profa dođe na trening i vikne: ’Stani!’ A ti po inerciji napraviš još korak-dva, ali on kaže: ’Ne, ti si bio tu, ti tamo, ti tamo…’ Posle svega te ne bole noge, boli te glava od informacija. Toliko smo znali košarku… Pa pogledajte gde su sada ti igrači: Duško Ivanović, Velimir Perasović, Luka Pavićević – sve vrhunski treneri. Bio je i Zoran Sretenović. Toni Kukoč je godinama u Čikagu, ja sam bio u Savezu, Teo Čizmić bio sportski direktor, Paško Tomić radi u Nemačkoj… Sve je to ekipa koja je naučila košarku od Profe. Trenirali smo i deset sati dnevno. Ljudi misle figurativno, ali ne, od pet do deset sati svakog dana.“
Mladost je prošla u ponavljanjima. Ali, kako kaže Rađa, „majka uspeha je broj ponavljanja, ne samo u sportu“.
„Ako napravim 100 šuteva dnevno a ti 300, ko će za tri godine biti bolji šuter? Ako ti otkucaš 200 reči dnevno, a on 400, ko će kucati brže i kvalitetnije. Trener ti kaže da ubaciš 100, a ti ubaciš 99, nisi ukrao njemu, nego sebi. Nikada mi nije bilo potrebno da mi trener posle utakmice kaže šta sam pogrešio. Ja sam najbolje to znao.“
Samo što Rađa nije mnogo grešio, kao i cela njegova ekipa.
„Pa i nismo.“
Poslednji u nizu je Ergin Ataman rekao da je Jugoplastika za njega bila najbolja ekipa svih vremena. I sada se priča o tome. Toni Kukoč je u filmu o svom dugogodišnjem saborcu kazao: „To je kao vožnja biciklom, jednom kad naučiš, možeš da sedneš posle 50 godina i voziš. Tako bismo se i nas dvojica vrlo verovatno pronalazili na terenu da sada zaigramo.“
„Ja i dalje mislim da smo najbolji“, ističe Dino i slikovito objašnjava: „Kada bi postojala nekakva magija koja bi mi omogućila da odradim pripreme a da me ne bole kolena, zglobovi, leđa…verujem da bi za tri meseca bio najbolji igrač Evrolige! Samo da mogu da uradim kompletne pripreme kako sam ih zamislio. Ništa da ne treniram košarku, samo fizički da budem spreman. Bio bih najbolji igrač Evrolige – garantujem! U bilo kojoj ekipi!“
Ako hoćeš da budeš bolji od Divca…
Aleksandra Đorđevića. Beograd, 03.07.2005.
Snimio: N.Paraušić ®
Zašto ne i u NBA? U svoje vreme, kada Evropljanima nije bilo tako lako da se razigraju u najjačoj ligi sveta, on je bio ponajbolji igrač Boston Seltiksa.
„I tamo, posebno sa ovim pravilima kada su napadači maksimalno zaštićeni.“
Tada nije bilo mnogo zaštite…
„Samo krvi do kolena.“
Rađa je ovde pokušao da prekine temu, ali je zapravo samo produbio:
„Ovo su hipotetičke priče. Verovatno će neko imati drugačije mišljenje. Ali, ja jednostavno smatram da količina znanja koje smo svi mi imali, da je to danas veoma retko. Vidite Jokića i Dončića koji nisu fizikalci, ali dominiraju zato što imaju kliker. Razmišljaju tri koraka unapred.“
To je ono što je ostalo iza Rađe. Ali i pre je bio jedan takav, visoki igrač koji je dominirao glavom. Krešimir Ćosić.
„Ćosa je isto bio genije. Davna su to vreme, ali kako je on razmišljao o košarci, to je avangarda. Terao nas je da igramo spolja, da šutiramo. A prvi trening kada je došao u Split, Maljković mi je rekao: ’Ako hoćeš da budeš bolji igrač od Divca, moraš više da trčiš od njega.’ Nisam razumeo. Tek posle sam shvatio da je to bila košarka koja je dolazila, a na kojoj sam ja zapravo napravio karijeru. Na kontre. Pogledajte sada, svi visoki trče i šutiraju. U ono doba su se u reketima laktali Tkačenko, Jerkov, Menegin, Žižić… A Ćosa je video sve drugačije.“
I, 1987. godine, gurnuo u reprezentaciju jednu novu generaciju.
„Imao je hrabrosti da stavi četvoricu klinaca – Divca, Đorđevića, Kukoča i mene. Toni i Vlade po 19 godina, Saša i ja po 20. A igramo u reprezentaciji. I sva četvorica završili u petorci na kraju. I uzeli medalju. Treba biti hrabar. Vodio nas je po Americi da gubimo od koledža. Postojao je sistem. Prolazili smo selekcije od po 100 igrača koji treniraju i onda jasno vidiš ko može.“
Svi mirno pred Obradovićem
Taj sistem je postojao širom Jugoslavije, u svim većim centrima. Ako već država više ne postoji, zašto nije prenet sistem koji je radio?
„Zato što su roditelji i menadžeri postali najvažniji. Trener sada ne sme da pisne. Željko Obradović je poslednji mohikanac koji se drži starih postulata. A čovek ima devet titula prvaka Evrope! O čemu mi pričamo? Kad Željko govori, svi mirno da stojimo! Dušan Vukčević, Tristanov otac,igrao je sa mnom, veliki smo prijatelji. Kada je mali odlazio iz Reala, pojavio se Partizan. Otišao je tamo, ali je bio nezadovoljan. I ja mu kažem: ’Idi tamo i pitaj Željka da li je potrebno da mu nosiš torbu, da mu oribaš cipele, da mu kupiš nešto u prodavnici… Šta god, samo da priča sa tobom.’ Kad viče na tebe – znači da mu je stalo da napreduješ. A kad prestane – vreme je da ideš, to znači da je digao ruke.“
Kada je Rađa otišao iz Splita u Mesađero, u Rim. Bio je to najveći transfer u evropskom sportu! Postao je plaćeniji od Maradone! U filmu postoji sjajan segment kada objašnjava majci koje su to pare u pitanju. Nećemo da prenesemo, gledajte ako već niste.
„Promena je bila samo što si finansijski nezavistan. Ali, meni to ništa nije značilo. Dolazim iz radničke porodice i ta lova mi nije bila bitna. Moja prva investicija bio je kondicioni trener. Nisam kupio kuću u Splitu ili ferarija. Uložio sam u kondicionog. Bilo mi je bitno da uspem, pobedim, osvojim.“
Najpametnija odluka. Mada, neko bi pomislio da je bi euforija koja se oko njega stvarala mogla da mu pomuti fokus na ono što je najvažnije.
„Nikada! Uvek mi je bio najvažniji teren. U glavi mi je bila filozofija – jedan propušten trening, kraj karijere. Kad Boža kaže da je sutra ujutru slobodno, nije postojala šansa da od nas 12 barem 10 ne bude na terenu. Samo da smo u dvorani. Morao sam u sobi da pravim sebi program za trbušnjake i sklekove. Ako se nisam oznojio, propao mi je dan.“
„Alo, Dudi Ivkoviću odeš sa treninga!”
Ova priča podseća na sve bajke koje smo slušali o Draženu Petroviću.
„Od njega sam naučio mnogo. Odemo u Poljsku, odradimo trening, ali ne postoji teretana. Vratimo se nazad u hotel, ali eto njega, zove. Našao je teretanu. Nije zvao sve, samo mene i Stojka, one koji su za rad. Zato i jeste bio vođa. Onaj koji radi više od svih. On bi se na treningu iznervirao pre trenera. Umeo sam i ja da popizdim, oteram saigrača u tri lepe što su dali koš preko njega, a onda dođe trener i disciplinuje nas.“
Trener je bio – Duda Ivković! Utoliko je priča jača.
„Opasan lik! Ali ja puknem, jer je grdio mene i njega podjednako. Ja ginem, a on na obojicu viče. Ja se pokupim i odem sa treninga. Bilo je 1988. godine. Imao sam 21. Alo! Dudi Ivkoviću da odeš sa treninga!“
Zamišljamo nastavak… Očigledno zamišljamo pogrešno.
„Došao je po mene u svlačionicu, da se vratim“, kaže Rađa i kune se, svestan da je verovatno jedan od retkih kojima je ovako nešto oprošteno. „Evo, ne pomerio se s mesta. Čak nije naređivački rekao da se vratim, nego pedagoški. Dobro, nije baš rekao ’molim te’ ali bilo je pomirljivo. Čujte, imali smo stvarno lidere, Zorana Radovića, Rašu Radovanovića… Kad vidiš kako Radović, nizak, grebe, pa ne možeš ti lagano. On u devet sati kao zapeta puška! Postojao je sistem koji je odgajao igrače, svlačionice i ponašanje van terena.“
Iz Večnog grada, Rađa se preselio u Boston koji ga je ranije draftovao kao 40. pika. Igrao je dobro, ali nije pobeđivao. Iako je čak i tamo bio jedan od najplaćenijih igrača NBA, spakovao se i vratio u Evropu posle četiri godine.
„Taj NBA mi je bio stepenica da vidim koliko sam dobar. Uložio sam sve da dođem do tamo, ali sistem gde igraš 100 utakmica i gde se gubi pojam derbija, nije mi odgovarao. Neko te pobedi 30 razlike kod kuće, ti ideš i igraš karte.“
Udario sina gazde Panatinaikosa i nije se spojio sa Željkom
Tih godina nekoliko evropskih asova, njegovih drugova, odlučilo se za povratak na Stari kontinent. Uz njega i Đorđević, Danilović… Rađa je potpisao za Panatinaikos.
„Hteo sam da se borim za titule. I nije mi žao. Jer Grčka… Zaljubio sam se u Grčku. Da nisam otišao tamo, ne bih znao šta propuštam. Moje vreme u Atini je neprocenjivo. Oni su pravi Balkanci. Slični su i nama Dalmatincima po ludoj žici, po mentalitetu, mnogo vole košarku.“
Bio je veliki as Panatinaikosa, ali je otišao 1999. godine. Baš kada je u klub stigao Željko Obradović i počeo sa ispisivanjem najslavnijih stranica. Rađa je morao da ode iz kluba jer je…
„Udario sam gazdinog sina. Sadašnjeg predsednika Panatinaikosa. Žao mi je…“
Foto: Marko Metlaš
Da, posle jedne utakmice dogodio se incident. Rađa je tu sezonu završio trijumfalno, ali je napustio klub. I propustio jedinstvenu priliku da radi sa bivšim cimerom.
„Samo hipotetički sam razmišljao o tome šta bi bilo kad bi bilo. Kakav je Željko bio cimer? Najbolji! Znao sam još onda da će biti veliki trener. Došao bi na trening i raspoređivao nas – ti tamo, ti ovde… On i Saša, isti. Samo nikad ne znaš dokle će ko da dogura, ali sam odmah znao da će biti veliki treneri.“
Rađa ima dva evropska zlata i bronzu, odnosno olimpijsko srebro sa Jugoslavijom. Ima i olimpijsko srebro sa Hrvatskom, kao i bronze sa dva Evrobasketa i jednog Mundobasketa. Uz mlađe kategorije to je deset medalja za deset godina.
„Bili smo spremni za zlato u Seulu, ali smo stali na jedno poluvreme. Dobili smo ih u grupi, kada smo gubili 15 razlike na poluvremenu. Onda smo u finalu vodili 15 razlike, ali izgubili.“
Bila je i frka sa Sovjetima…
„Belostenji je udario Palju. Ma, spremali su se za nas. Mislili smo da ćemo igrati protiv Amerikanaca, možda nas je njihova eliminacija i opustila. Sve je to škola.“
Hrvatska košarka je tema koja se preskače. Ne prošlost, ne 1992. godina i Olimpijske igre, već skorija dešavanja.
„Bili smo kratki“, kaže Rađa za okršaj sa Drim timom u finalu u Barseloni. „Imali smo petorku, ali bila je velika razlika između startera i ostatka. Da smo imali još trojicu-četvoricu igrača, možda bismo se držali, mada ne verujem da bismo dobili.“
Grupa „Bormio 1987” dan danas postoji
Mnogo je imena pomenuo samo u ovom intervjuu Dino. U filmu još više. I to je nešto što najviše i neguje.
„Dan danas postoji grupa – Bormio 1987“, kaže Rađa i traži po telefonu. Kada je pronašao, pokazuje nam:
„Vidiš! Svi su grupi!“
Prvo ime koje smo videli je „Kouč Đ“. Znamo ko je to.
„I Kari je tu, svi igrači. Posle 37 godina. Grupa postoji, živa je, funkcioniše. Nema šanse da je nečiji rođendan, da je neko osvojio prvenstvo, a da nema čestitki. Napravljena je kada je izašao dokumentarac o Bormiju.“
Posle svih godina i svega…
„Organizovao sam za neku moju ekipu u Beogradu gledanje filma. Bili su i Boža i Pešić.“
Popularni Kari je 1987. vodio juniorsku selekciju u Bormiju, a sada je selektor Srbije, aktuelni vicešampion sveta…
„To ga drži živim, garantujem“, kaže Rađa i dodaje da ne gleda košarku, pa zato i ne komentariše uspeh Srbije. Strašno ga, kaže, nervira kada čuje da neko neće da igra za reprezentaciju.
Ali, može da elaborira temu „Nikola Jokić i Luka Dončić su najbolji igrači sveta“.
„Sa tim se rodiš. Uz taj nivo košarkaške inteligencije samo onda ide rad. Njih dvojicu je gušt gledati. Glupo je porediti ih. Slušam ko je bolji Lebron ili Džordan? A šta je sa Bilom Raselom koji je osvojio onoliko, a Lebron izgubio ona finala? Šta je sa Džonom Havličekom koji je imao osam od osam. A opet, da li je on bolji od Džordana? Ne poredim zato.“
Uvek je to bio AC/DC
Nema ni vreme toliko za košarku. Trudi se da uživa u drugoj strasti, skorijoj.
„Gitara je jedan od mojih hobija. Krenulo je bezveze. Momak iz Beograda, Ivan Zoranović, zaintrigirao me. Zbog njega sam počeo da sviram. Za svoj gušt. Nisam ja neki… Ali, prilično sam redovan.“
Svako ko je svirao uvek je imao ideju koju bi najviše muziku voleo prvo da nauči.
„Moja želja je bila AC/DC. Svirao sam po koncertima, moto parkovima… Onda pređeš na nešto drugo, pa zaboraviš što si znao. Ipak sam ja priučen i gitarista.“
Ne prati današnju muziku. Ali stalno ide na koncerte:
„AC/DC, ZZ Top, Aerosmit, Roling Stouns, Bijonse, Tina Tarner, Selin Dion… Bio sam na šest koncerata AC/DC, a sada idem na još dva. I ZZ Top je vrh, Tina Tarner je bila neverovatna. Bio sam i na Brusu Springstinu, idem opet. Više sam za bluz i rok-en-rol. Nisam za tvrđe. AC/DC je, recimo, najbrže što mi prija. Starog sam ja kova. Azra, Riblja Čorba…“
Sada i…
„Sada sam na Balaševiću.“
A to je bar, rutinska stvar.
Originalni članak Meridian sport.rs
