Dan kada smo ostali bez Harisa Brkića

U istoriji Partizana, nekoliko je datuma koje svaki Grobar ne voli, ovo je jedan od tih

Te decembarske, sive večeri, nadomak sportske hale Pionir, tadašnjim domom košarkaša Partizana, čuo se prasak nepoznatog porekla. Taj zvuk prekinuo je euforiju uoči dočeka 2001. godine.

Bila je sreda 12. decembar i crno-beli su imali jedan od poslednjih treninga pred put u Istanbul, a onda je jedan pucanj promenio sve.

Bio je to pucanj u sport, košarku i Harisa Brkića.

Verovatno sličan tekst čitate već prethodnih 23 godine, i evo danas, na godišnjicu njegove smrti nećemo vam otkriti ništa novo. Harisa nema, neko je tako želeo i rešio da bude čovek odluke. Kako i zašto, spekuliše se i 23 godine kasnije.

Nedavno su se u javnosti pojavile informacije da su poznata imena izvršioca, ali Harisova majka Radmila, koja je u međuvremenu ostala i bez supruga Ismeta, navela je da joj ta imena nisu poznata, te da joj ništa ne znače. Njenog Harisa nema.

Priče koje se i dan danas ponavljaju, navode da je Haris tog dana kasnio na trening, te da mu nije bilo dobro. To je bilo oko 20.05, nakon čega je napustio trening. 
Među poslednjima, Harisa je video ekonom kluba, Nikola Tomašević, koji mu je poželeo laku noć i upitao da li je potrebno da ga budi. Nekoliko minuta kasnije, Haris se u kolima hitne pomoći borio za dah.

Rekapitulacija događaja pokazuje da se po izlasku iz hale uputio ka svom autu, Golfu “trojci” i u trenucima kada je krenuo da uđe, došlo do onog pomenutog zvuka. Ne, to nije bila petarda kako su ljudi u okolini pomislili, bio je to pucanj u sport.

U roku od nekoliko minuta, na licu mesta bili su njegovi saigrači, hitna pomoć i TV ekipa, a njegovoj majci je sestra prenela vest koju je čula na televiziji.

Nakon dvodnevne borbe, 15. decembra, tokom noći, Haris je izgubio bitku. Preminuo je od posledica ranjavanja metkom iz pištolja u predelu glave.

Samo mesec i po dana ranije, Haris se iz Budućnosti vratio među crno-bele, kojima je u krizi rezultata bio glavna opcija za bolje sutra. Za, tada dvadesetšestogodišnjeg Brkića, nikada se nisu vezivale negativne priče. Nije važio za konfliktnu, niti incidentnu ličnost. Baš naprotiv, voljen i poštovan, kako od svojih, tako i od tuđih igrača, navijača, simpatizera…

Da li je ubijen greškom, da li je reč o krađi automobila koja je pošla po zlu, ili je nešto potpuno treće, odgovor je koji majka Radmila zaslužuje.

Haris je rođen 26. jula 1974. godine u Sarajevu u mešovitom braku Radmile i Ismeta.

O kakvom čoveku je bilo reči, govori i podatak da su na sahrani bili svi košarkaši tadašnje lige.

U njegovu čast, održava se memorijalni turnir, a učesnici su klubovi u kojima je igrao – Bosna, Borac, Budućnost i Partizan.

Navijači ga nikada nisu, niti će, zaboraviti. Redovno se skandira njegovo ime, transparent je izložen na datum godišnjice, a posvećena mu je i pesma.

Tako nekako živi legenda na čoveka koji je ovom sportu dao mnogo, a ukoliko govorimo samo o sportskom delu, prva asocijacija na Harisa je sigurno dvokorak, poznat kao “Harisov ulaz“. Taj produženi korak teško se branio. Često je analizirano da li je reč o “grešci u koracima” ili o još jednom remek-delu. Retko je grešio, do samog kraja prodora na koš nije se znalo šta će uslediti, ali je uvek bilo ono najbolje za tim.

Tokom karijere promenio je samo četiri kluba, a može se reći da je u žiivot tek zakoračio. Kao mladić počeo je u Bosni, u rodnom Sarajevu, odakle je stigao u Partizan. Kratko se kalio u čačanskom Borcu, a onda među crno-bele proveo šest sezona. Usledila je pozajmica podgoričkoj Budućnosti, da bi samo mesec i po pre smrti odlučio da se vrati u Partizan, iako je imao inostranih ponuda, birao je svoje crno-bele. Bio je prvotimac Jugoslavije.

23 godine kasnije – I šta sad

Proći će još jedan 15. decembar, a ništa se nije promenilo. Niti je majka Radmila dobila odgovor zašto je izgubila sina jedinca, niti je navijačima i ljudima bliskim košarci jasnije zašto je jedan mladi život morao da nestane.

U ove dve decenije i nešto više, propustio je mnogo, a i mi smo sa njim, po koji dvokorak, titulu, osmeh, medalju…

Preostaje nam da verujemo da će nadolazeće generacije prenositi legendu koja je i dalje svetinja na “jugu”. Oni, nešto stariji, možda su već iz sećanja i ispustili dres sa brojem pet. Ipak, tu negde na zimu, sredinom decembra, onaj blagi lik, ponovo izazove emocije.

U istoriji Partizana, samo je nekoliko dana o kojima se ne priča, koji su naročito teški, a kada im dođe vreme, gutaju se knedle i liju suze. Ovo je jedan od njih. Dan, kada su crno-beli ostali bez svog Harisa.