Legenda crno-belih sa 384 utakmice u dresu Partizana oštro kritikuje upravu, ali sve što kaže ne stoji na istim nogama
Kad Goran Bogdanović govori o Partizanu, ne govori kao neko sa strane. Čovek sa 384 utakmice u crno-belom, član generacije koja je dala Mijatovića, Zahovića i Jokanovića — kad on kaže da je razočaran, to nosi težinu koju ne možeš ignorisati. I u velikom delu onoga što je rekao za Danas, teško mu je ozbiljno protivurečiti. Ali u nekom delu — može. I tu razlika između emotivne dijagnoze i realnog recepta postaje vidljiva.
Zašto je Bogdanovićeva kritika uprave Partizana uglavnom opravdana
Centralni argument je konkretan i bolan: uprava na čijem su čelu Rasim Ljajić, Mijatović, Lazović i Milka Forcan došla je sa imenima koja su obećavala kontakte, veze, resurse. Očekivanje navijača — i ljudi iz “Apela za spas Partizana” — bilo je jasno: ti ljudi će svojim ugledom privući sponzore koji će smanjiti zavisnost od državne pomoći.
Umesto toga, Partizan se i dalje drži za državnu infuziju. Bogdanović to artikuliše bez uvijanja:
“Navijači su očekivali da će ti ljudi svojim imenom i prezimenom naći nove sponzore koji bi ušli sa novcem u Partizan, a ne da se očekuje samo državna pomoć.”
I tu mu je teško protivurečiti. Zavisnost od države nije rešenje — to je vrsta namerno nametnutog robstva koja stavlja klub u poziciju gde ne može da planira samostalno, gde svaka promena vlasti može da znači promenu budžeta, gde se ambicije usklađuju sa političkom voljom umesto sa sportskom vizijom. A, evidentno je da ova struktura koja je na vlasti jednostavno, – mrzi Partizan. Uprava koja je došla da to promeni, a nije pronašla ni jednog novog ozbiljnog sponzora — teško može da tvrdi da je ispunila osnovni zadatak.
Komunikacioni prekid koji govori Partizanu više od rezultata
Bogdanović pominje nešto što se lako previdi, a zapravo je simptomatično: “Apel za spas Partizana” — grupa bivših igrača koja je godinama pritiskala prethodnu upravu da ode — nikada nije pozvana ni na jedan razgovor od strane novog rukovodstva.
“Jako nas je zabolelo zato što niko iz uprave nije imao volju da sedne sa nama, da vide da li i neko od nas može da učestvuje u radu Skupštine kluba.”
Tri godine su se sastajali skoro svakih nedelju-dve. Bili su među najglasnijim glasovima za promenu. I kad promena dođe — tišina. To nije samo ljudski nekorektno — to je strateški glupo. Ne morate se sa svim složiti, ali kad imate grupu bivših igrača koji dišu za Partizan i spremni su da pomognu, da ih ne pozovete ni na kafu govori ili o sujeti ili o nesposobnosti. Ni jedno ni drugo nije opravdanje.
Smena trenera u Partizanu — obrazac koji se ponavlja
Bogdanović ovu temu adresira sa pozicije čoveka kome je jasno šta vidi:
“Olako su postavljali trenere, olako ih i smenjuju. Ulaze iz greške u grešku.”
Posebno je indikativan slučaj Blagojevića. Bogdanović iskreno priznaje da je bio razočaran kad je Blagojević doveden — ali da ga je momak demantovao. “Partizan je igrao jedan od najlepših fudbala poslednjih godina,” kaže, i onda dodaje da smatra da je smena bila velika greška.
Posle smene Blagojevića, Stojaković dolazi u poziciju gde svi znaju da je trener dok ne izgubi. To nije vođenje kluba — to je eksperiment sa unapred postavljenim rokom trajanja. I rezultati to potvrđuju: porazi od IMT-a, u derbiju, od OFK Beograda u poslednjem minutu. Bogdanović kaže “to velikom Partizanu ne sme da se događa.” Tačno. Ali ne događa se zbog igrača — događa se jer sistem iznad terena ne funkcioniše.
Saša Ilić za trenera Partizana — srce ili razum?
Bogdanovićev najkonkretniji predlog je i najkontroverzniji: Saša Ilić, pet godina, odrešene ruke, bez obzira na rezultate.
“Ako on ne treba da dobije šansu da vodi današnji Partizan sa klupe… Pa kome da damo šansu ako ne njemu?”
Razumem emotivnu logiku. Ilić je legenda — igrač sa najviše utakmica u istoriji kluba, trenerski dokazan. Ali “pet godina bez obzira na rezultate” je predlog koji zvuči lepo u intervjuu, a u praksi ne funkcioniše nigde u profesionalnom fudbalu. Nijedan klub ne daje petogodišnji imunitet treneru — i ne treba da daje. Ilić zaslužuje šansu, ali zaslužuje i fer uslove, a to znači razumne rokove i jasne ciljeve, ne blanko ček koji bi ga stavio u nezavidnu poziciju kad rezultati neizbežno osciliraju.
Posle svih ovih godina praćenja Partizana, jedno sam naučio sigurno: ljubav prema klubu i sposobnost da ga vodiš nisu ista stvar. Ponekad se poklope — ali nije automatski. I upravo zato bi Iliću više pomogao realan mandat sa podrškom nego romantičan projekat sa nerealnim obećanjima.
Bogdanović u “dijagnozi” uglavnom pogađa — nesložna uprava, zavisnost od države, tretman trenera kao potrošnog materijala. Ono gde se kolebam je njegova “terapija”. Ostavke svih, Ilić na pet godina, radikalne promene — zvuči kao odgovor koji nastaje iz frustracije, ne iz plana. A Partizanu frustracija nije strana, ali plan jeste. Navijači,bivši fudbaleri i treneri koji su bliži unutrašnjoj dinamici kluba možda imaju jasniju sliku o tome da li je ova uprava zaista toliko nesložna koliko Bogdanović sugeriše, ili se radi o nečemu drugačijem — jer sa devedesetak kilometara distance, teško je razlikovati svađe od strukturalnih problema.
ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs
DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
DONIRAJ I PODRŽI
RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs , možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
PayPal donacija
paypal.me/volimpartizan
