„Ne znam ni sam šta se dešava u Partizanu. Postaje neozbiljno. Bahato, drsko… Da čovek razmišlja dokle sve to može da ide. Menjaju se članovi Skupštine. Valjda su sad promenili dovoljno ljudi i sakupili 33 člana koja će da glasaju.
–Najverovatnije se neću pojaviti na skupštini u ponedeljak, jer ne želim da učestvujem u svemu tome. Videćemo da li će se nešto u međuvremenu promeniti. Svi moji saradnici su zauzeli isti stav. Ne želim da odstupam od ideja, kao ni ljudi koji su uz mene od prvog dana. Ne bi mi bila slatka pobeda da sam na mestu ovih drugih.
–Majstori su zakazali Skupštinu za ponedeljak, suđenje je u sredu. Ako im služi na čast sve ovo… Ja bih se stideo. Oni su svesni svega što su napravili i da to ne može dugo da traje iz prostog razloga, jer su to ljudi koji nemaju blage veze sa fudbalom.
–Ja se borim zato što volim Partizan i što mi je teško da gledam kako ljudi koji su sad u klubu urušavaju ono što je decenijama građeno. Zašto se oni bore? I to je jasno: bore se za sebe, njima Partizan nije bitan. Po onome: dođoše divlji i oteraše pitome. Radi se o Partizanu, ne o nekom malom seoskom klubu koji neko tek tako može da otme ili prisvoji. Koliko god pokušavam da biram reči, to što rade je bezobrazluk. Zato sam i poslao pismo presedniku FSS sa pitanjem da li podržava ovo što se trenutno radi u Partizanu. Želim da čujem njegov mišljenje i da vidim ko podržava tako bahatu borbu za funkcije i klub koji im ne pripada.
-Vučelića fudbal nikad nije interesovao, dolazio je posle utakmica kod mene u kancelariju da pušimo tompus i pijemo viski, ali o fudbalu nije znao ništa. Ne zna ni danas. Ni on, ni ovaj profesor o kome ne želim da trošim reči, a koji je umislio da je ne znam šta
