Bibras Natho: Kako je musliman postao kapiten izraelske reprezentacije

Dva postignuta gola, nekoliko sjajnih dodavanja kojima je stvarao šanse svojim saigračima, kapitenski maniri i liderska smirenost – Bibras Natho je za 90. minuta provedenih na terenu u utakmici prvog kola Lige Evrope između Partizana i AZ Alkmara dokazao da je jedan od najboljih stranih fudbalera koji su se pojavili na srpskim terenima.

Kako bi se navijači više nadali pojačanju iz, recimo, Brazila ili neke atraktivne afričke zemlje, vest o tome da će u jedan od dva najveća kluba stići Izraelac, sa zadatkom da tim učini bar dvostruko boljim, nije isprva naišla na pozitivan odjek.

Zadrška je trajala do prvog momenta kada je Natho kročio na ovdašnje travnate terene, a potpuno je nestala pred 20.000 dece na stadionu u Humskoj 1, koji bi mogao da postane prava pozornica za mađioničarske tačke kapitena izraelske reprezentacije.

Ipak, njegova priča je daleko od samo fudbalske i seže u ne tako blisku prošlost.

Bibras Natho Foto: Srđan Suki / EPA

Kada su prve ruske istraživačke ekspedicije stigle do Kavkaza zatekle su prizor koji nisu očekivale, niti je bilo izvesno da je moguć – na teško pristupačnom terenu živeli su Šapsuzi, pripadnici jednog od 12 čerkeskih plemena.

Od sredine tridesetih godina 19. veka Ruska imperija je tražila način da se suoči sa oko 300.000 ljudi koji su na teritoriji od obale Crnog mora do reke Kuban imali svoju civilizaciju, drugačiju od okolnih, velikih i jakih, ali jednako snažnu i ratobornu.

Carska Rusija je rat za osvajanje Kavkaza započela 1817. godine, a završen je tek 1864, kada su i poslednje oružane snage Šapsuga pale pred nemerljivo snažnijom silom. Ostalo ih je svega 6.000, a oni koji su izbegli masakr su bili primorani da se presele u tadašnje Otomansko carstvo, gde su našli utočište među srodnicima po veroispovesti.

U toj grupi se našla i porodica Natho, čiji je potomak, Bibras, za nešto više od mesec dana provedenih u Beogradu, sa zaposlenjem fudbalera Partizana, pokazao zašto su moćne sile vekovima pokušavale da slome duh plemena koje je na svakom svom staništu bilo tuđe, ali uvek svoje.

Tome svedoči i podatak da je 31-godišnjak rođen u selu Kfar Kama na severu Izraela postao prvi musliman kapiten nacionalne selekcije te zemlje i tu kapitensku traku i dalje nosi.

Bibras Natho Foto: Aleksandar Dimitrijević / Noizz.rs

Put do Izraela je za porodicu Natho bio jednako trnovit, a vodio je preko nekadašnjeg geopolitičkog entiteta nazvanog Britanskim mandatom nad Palestinom, a konačan dom je pronađen u mestu u Izraelu u kom žive samo pripadnici njihovog plemena, odnosno nešto šire skupine Čerkeza.

U mestu koje ima nešto manje od 3.000 stanovnika otac aktuenog fudbalera Partizana je radio kao pripadnik Granične policije, a sam Bibras ističe da je za sve što je postigao u životu zaslužan očev uticaj.

“Uvek sam znao šta je želeo od mene. On je mislio da ja treba da budem lider gde god da sam, da ne budem samo običan igrač. Bio sam kapiten u svim mlađim selekcijama, gde god sam igrao. Bilo je prirodno da očekujem da se to desi i u seniorskom nacionalnom timu”, rekao je Natho.

Zamišljeno se i dogodilo, momak ponikao u Hapoelu iz Tel Aviva je postao prvi musliman koji je sa kapitenskom trakom na ruci izveo reprezentaciju Izraela na teren.

“To što sam kapiten je veoma važno za moju zajednicu. Uvek sam osećao njihovu podršku i sve to je bilo veoma posebno za njih. Ponosni su na mene”, dodao je Natho.

Pripadnici njegovog plemena su sunitski muslimani, ali su njihova verska uverenja, kao i verski ritali, bitno različiti od onih koje praktikuje arapska manjina u Izraelu.

Jedna od razlika je i to da Čerkezi imaju obavezu služenja vojnog roka.

“Kada sam bio mali, dobio sam ponudu da idem u Ajaks. Tražili su od mog oca da potpiše da ja neću ići na služenje vojnog roka u Vojsci Izraela. Otac je to odbio. On je radio 30 godina kao graničar na Zapadnoj obali. Lojalnost je sve za Čerkeze. Kralj Jordana je za telohranitelje birao samo Čerkeze. Samo njima je verovao. Istorija je promenjena… Ja verujem da je svakome ko veruje u miroljubivu koegzistenciju različitih kultura i religija drago da to vidi, bilo da je jevrej, musliman, hrišćanin… To je reprezentacija, mi smo jedinstvena grupa. Ne stavljamo akcenat na religijske razlike”, istakao je Natho.

Ipak, reakcije nisu bile jedinstvene, pa je svoje mišljenje o tome odlučio da da Ejal Berkovic, nekadašnji fudbaler, a danas televizijski i radijski voditelj, rekavši da kapiten reprezentacije mora da peva izraelsku himnu i da onaj ko to ne radi ne sme da nosi traku oko ruke.

“Takvi ljudi me ne povređuju. Oni to govore samo da bi dobili publicitet i pažnju. Žalosno je to što oni na taj način pokušavaju da unište našu divnu zemlju, ali moramo da živimo sa tim. Svako može da kaže šta hoće, ali mi ne moramo to da slušamo. Ja sam Musliman, ali mi je istovremeno važno to da živim u Izraelu i da sam državljanin te zemlje. Pevao sam himnu kada sam bio mlađi, nisam razumeo značenje reči. Tim i zemlja su mi važni, ali ja sam Čerkez i musliman i ne mogu da pevam neke reči. Ne mogu da pevam himnu ako je ne osećam kao deo mene. Ne pevam je jer je poštujem. Ja osećam pripadnost ovom timu i ovoj zemlji”, naglasio je Natho.

Vođen devizom da nikada ne odustane, jer, kako kaže, to je ono što je održalo Čerkeze, Natho je uspeo da se vrati tamo odakle su krenuli njegovi – u Rusiju.

Posle četiri godine provedene u Hapoelu, preselio se u Rubin iz Kazanja, gde se zatržao takođe jedan olimpijski ciklus, tokom kog je doživeo da bude svečano dočekan u mestu Nalčik, koje se nalazi na 200 kilometara od rodnog mesta svojih predaka.

U svojoj kući, nažalost, nije svuda i uvek bio dobrodošao. U maju 2015. godine se pojavila šansa da se vrati u Izrael i potpiše za Beitar iz Jerusalima, ali je tadašnji trener tog kluba žestokim rečima negirao da je to moguće.

“Nije pravo vreme. To bi napravilo tenziju i stvorilo veliku štetu. Bolje ne…”, naveo je Gaj Levi.

Pravi odgovor se nalazio u dve reči – “La Familija”.

“Grupa ultrasa koji navijaju za Beitar. Osnovana je 2005. godine i do javnosti je stizala zbog svog protivljenja da u klub dođu muslimanski i arapski igrači. Dokumentovano je da su uzvikivali “smrt Arapima” tokom utakmica. Ima ih između 3.000 i 5.000. Tvrdi se da imaju veliku moć u upravljačkim strukturama kluba”, navedeno je u opisu te grupe koji su objavili izraelski mediji.

Put je Natha odveo u Moskvu, zaigrao je za CSKA, ali se ponovo pojavila opcija da se vrati u Izrael.

“Ne znam da li sam se više smejao ili sam bio više besan kada sam pročitao u izraelskim medijima da bih mogao da odem u Makabi iz Tel Aviva. Šta me je naljutilo? Ja u ugovoru imam izlaznu klauzulu od osam miliona. U pozivu iz Izraela je rečeno da Makabi hoće da plati dva miliona. Kada sam to rekao jednom od tih menadžera, počeo je da se smeje i rekao da ne bi mogao da budem plaćen osam miliona ni na igrici. Neću u Makabi, ne mogu da me plate, a i ne zaboravljam sve psovke i uvrede koje su mi uputili”, rekao je Natho prisećajući se detalja iz vremena kada je nastupao za Hapoel.

U Moskvi je Bibras upoznao Zorana Tošića, koji je postao ključna veza u pokušaju Partizana da se pojača igračem u čije kvalitete se posumnjalo, imajući u vidu galeriju “nikad viđenih”, “bombastičnih”, “magičnih” igrača koji su za veliki novac prodefilovali kroz dva najveća srpska kluba.

Tačno mesec dana od potpisivanja ugovora ponosni Čerkez i potomak ratobornog plemena Šapsuga je zablistao na prvoj utakmici nove sezone Lige Evrope, pred 20.000 dece na stadionu Partizana.

Bibras Natho Foto: Aleksandar Dimitrijević / Noizz.rs

Nisu tu najbitnija dva gola, niti bezbroj hirurški preciznih dodavanja koja su ostavljala u čudu i pojedine njegove saigrače… Publika je mogla da vidi ono čega odavno nije bilo… Videla je lidera, igrača koji upućuje saigrače šta i kako treba da rade, gde da se postave, kako da zatvore prostor, kuda da pronađu rupe u protivničkim odbrambenim postavkama.

Bibras Natho Foto: Srđan Suki / EPA

Bibras Natho se može osloviti na hiljadu načina, predstaviti na nekoliko jezika, a i ime mu biva drugačije transkribovano kada se provuče kroz raznorazne glasovne kodove, ali je jedan opis identičan i jasan svima na svakoj tački ovoga sveta gde postoji svest o postojanje fudbala. Bibras Natho je maestro, a mi imamo sreću što nam se nalazi pred očima i što bi neka nova deca danas mogla da na njegovom primeru vide šta znače borba, želja, volja, strast i posvećenost cilju – “biti lider, a ne samo običan fudbaler”.

Izvor: Noizz.rs