Aca Trifunović, bivši fudbaler Partizana dao je interviju za “Večernje novosti” koji prenosimo u celini :
NAVIJAČI vole borce, pa onda nije ni čudo što je Aca Trifunović(13. 5. 1954) bio miljenik “grobara”. Rođen u mestu Planinica, na Kopaoniku, opština Leposavić, imao je nešto gorštačkog u sebi. Borben, hrabar, imao je đulad u nogama, dobar centaršut, gradio je igru Partizana a razgrađivao protivničku… I tako od 1976. do 1983. godine, 211 zvaničnih utakmica i 20 golova, ukupnio je nosio crno-beli dres 477 puta (142).
* Lepa lična karta, ali vas nema u našem vrhunskom fudbalu?
– Ne, radim sa omladincima BASK-a već tri godine. I nisam nezadovoljan.
* Ipak, zar vrhunskom asu nije mesto u vrhunskom fudbalu?
– Nikada nisam bio poslušnik – kao iz topa će Aca. – Uvek sam bio deo kluba, tima, nisam mario za pojedince, nisam nameštao utakmice i, jednostavno, nisam se uklapao u neke sisteme koji su deo srpske svakodnevice. Danas se u klubu pitaju predsednici, menadžeri pa i navijači, a ponajmanje treneri.
* Koji se menjaju i u Partizanu, a vas nema?
– Bilo je nekih priča, obećanja, ali na kraju ispadne nešto drugo. Ne ljutim se.
* Da li je istina da ste u Partizan stigli slučajno, da su skauti “crno-belih” došli da gledaju Vladimira Trifunovića?
– Moglo bi da bude tačno, mada, Sloga iz Kraljeva je dovela mog prezimenjaka na šest meseci da bi mogao da ode u Vojvodinu, a on je igrao štopera, a ja sam vezni igrač.
* Sigurno je jedino da vas je u Partizan doveo legendarni Atanacković?
– Da, to je sigurno – i opet onaj Acin prepoznatljiv osmeh. – Posle te utakmice ja sam ubrzo otišao u JNA. Bila je to 1975. godina, a Aca je došao u Našice, kod Osijeka, i jednostavno me upitao da li hoću da dođem u Partizan. Ko ne bi rekao da. A bio sam i u formi jer sam u Timu JNA igrao zajedno sa Bogićevićem, Nikezićem, Ivezićem…
* U Humskoj vas je dočekala paklena konkurencija?
– Od starijih igrača dočekali su me Vukotić, Bjeković, Golac, Antić, Kozić, Pejović, Istatov, Ivančević… Uleteo sam u tim sedam-osam kola pred kraj prvenstva a debitovao na međunarodnoj sceni protiv Alepa u Siriji. Brzo sam se uklopio, postao standardan.
* Posle sedam godina otišli ste u Italiju, što je bila retkost, i u Askoliju za četiri godine odigrali 85 utakmica i postigli pet golova?
– Tada je teško bilo otići u inostranstvo, pogotovo u Italiju. Ali, meni se eto posrećilo i zaista sam dobro igrao u Askoliju, sazreo kao igrač, taktički se potkovao.
* Ni to nije bilo dovoljno da odigrate za reprezentaciju više od 11 utakmica (dva gola)?
– Teško je bilo stići do reprezentativnog dresa jer je Jugoslavija u to vreme imala more vrhunskih igrača. Nijanse su odlučivale, a na mom mestu igrali su Cukrov, Gudelj, Staja Nikolić, a dobre zadnje vezne imali su i Željezničar, Sarajevo, Sloboda iz Tuzle… Tada je već važilo neko nepisano pravilo da kada odeš preko granice, praktično si stranac a ne Jugosloven, pa mnogi igrači nisu ni pozivani. Taj kodeks pogodio je i mene kada sam otišao u Askoli.
* Reprezentacija Srbije ne blista već godinama, zašto?
– Čini mi se da je većina naših internacionalaca posle teških utakmica u klubovima dolazila u Srbiju na kraći odmor. Isceđeni kao limun. Valjda će se i to promeniti, Muslin je iskusan trener i verujem da će uvesti više reda. Kao što je to uradio Antić stvorivši, kao prvo, sjajnu atmosferu. Ako nema sloge i respekta prema reprezentativnom dresu, nema ni uspeha – jasan je i glasan Trifunović.
* Postoji li još neki razlog kontinuiranog neuspeha?
– Kada je reprezentacija u pitanju trebalo bi da igraju najbolji. Mislim da se previše esperimenitisalo, da su se van plana i reda gurali neki mlađi igrači kada im vreme nije bilo. Jer, iskustvo je često veoma presudno kada se nadmeću najbolji fudbaleri sveta. Postala je moda i po klubovima da se ubacuju baš deca kako bi se rušili neki kvazirekordi a veliki je, nažalost, i uticaj menadžera.
Aca Trifunović, kao i uvek, bez dlake na jeziku.
