VLADO Čapljić (22. mart 1962, Sarajevo) je, što bi u gradu na Miljacki gde je ugledao svetlo dana rekli – ona prava raja. Kaldrmu Sarajeva zamenio je beogradskim pločnicima i ostao isti. Šmeker koji zna “i ovo i ono”, stamen, ponosan. Život ga nije mazio, ali je on iz svake stresne situacije izlazio još jači.
Dete Željezničara (preko 200 utakmica), na Grbavici sedam godina, vreme fudbalske rapsodije?
– Da bilo je to bajkovito vreme, debitovao sam sa 16 godina u remiju sa Hajdukom (2:2) na Grbavici, a tada sam prvi put i upoznao Čiču Miljanića, koji je došao da vidi kako će neki klinac da čuva Ivicu Šurjaka. Odigrao sam dobro, tako je krenulo.
o Osim je veoma zaslužan za taj bum, jer je napravio tim koji je igrao i takmičarski, ali i lepršavo i efikasno?
– Osim je seo na klupu Želje posle povratka iz Strazbura i u naš fudbal uneo nešto novo. Ovo što se i sada igra. Dakle, insistirao je na tehnici, posedu lopte. Imali smo slobodu u igri kada smo napadali, ali smo imali i ozbiljne zadatke u fazi odbrane.
o Zapamtili ste, po zlu, 1985. godinu i eliminaciju od Videotona u Sarajevu pred 25.000 navijača (2:1)?
– Taj duel nisu Mađari dobili već smo ga mi izgubili. U Sekešfehervaru su nas pobedili sa 3:1, na Grbavici smo vodili sa 2:0 i imali mnogo, ali baš mnogo šansi. Videoton nam gol nije ugrozio, Škrba je ostao bez ocene. Sa ove distance, jasno je da nam je nedostajalo međunarodno iskustvo, jer, umesto da mirno privedemo utakmicu kraju mi smo i dalje napadali. Emocije i euforija su nas koštali finala u Kupu UEFA sa Real Madridom, bili smo kažnjeni u 87. minutu.
o Kako ste i zašto prešli u Partizan (preko 100 utakmica i više od 20 golova)?
– Partizan je bio veliki izazov, pa sam bez razmišljanja prihvatio poziv, a odbio ponude Čelika i Prištine koje su bile mnogo izdašnije. Trener je bio Bjeković, Vukotić je još igrao, a za mene je bio zadužen Gajica Đurović, ljudina.
o Za dve i po godine – dve titule?
– Bile su to dve prelepe godine. U Partizanu sam fudbalski napredovao, ali sam stekao i životno iskustvo. A nije bilo lako nositi crno-beli dres, pritisak je bio veliki, navijači su uvek hteli pobedu, tražili trofeje. Osvojili smo dve šampionske titule na sjajan način jer smo dobili sve velike derbije, sa Zvezdom, Dinamom, Hajdukom.
o Šta pamtite iz tog perioda?
– Maltene svaka utakmica je bila derbi, teško je bilo pobediti, na primer, Slobodu u Tuzli ili Olimpiju u Ljubljani. Svaki meč je bio na nož. Ipak, možda bih izdojio derbi sa Crvenom zvezdom na stadionu JNA, pobedili smo sa 2:0, mislim da sam odigrao, ako tako nešto postoji, idealno.
o Zašto ste se onda preselili u Zagreb?
– Posle Bjekovića, šest meseci je na klupi sedeo Fahrudin Jusufi. Jednostavno, nije me video u timu. Bio sam pod velikim pritiskom. Te godine mi je umro otac, a kada na sahranu nije došao baš niko iz kluba, shvatio sam sa da sam suvišan i da treba da odem. Teška srca sam se odlučio na taj korak, ali je to bilo jedino i najbolje rešenje.
o Tri godine ste nosili dres Dinama (preko 100 utakmica)?
– Te 1988. Ćiro Blažević je tražio da dođem u Maksimir, imao sam i ponudu Vojvodine, ali sam se odlučio za “modre”. Prezadovoljan sam bio u Zagrebu dok nisu došla ona luda vremena, kada je počelo da se gleda ko je koje nacionalnosti.
o I usledio je povratak na Grbavicu?
– Zemlja se raspala i vratio sam se u Željezničar. A onda su počeli i sukobi u Bosni, pa sam uz mnogo sreće stigao u Beograd. Sa porodicom Koković, koji su posle preuzeli Obilić, imao sam poslovne veze. Krenuo sam za Beograd u petak sa suprugom Zoricom i sinom Markom koji je imao pet godina, rat je počeo u subotu i više se nisam vraćao.
o Karijeru ste završili u Portugalu – Esposende – posle dve godine, zar nije bilo bolje prilike?
– Osnovni cilj mi je bio da spasim i sebe i porodicu, hteo sam da ih negde sklonim. Nije bilo važno ni gde ni kako. I prihvatio sam prvu ponudu, drugoligaš Esposende me je angažovao na preporuku Zorana Filipovića koji je tada bio trener Salgeiroša.
o Niste se odmah posvetili trenerskom poslu?
– Razmišljao sam o tome, ali mi je važnije bilo da se u ono ludo vreme izborim za opstanak porodice. I zato sam se na poziv Miće Vukomanovića, pokojnog Dragana Arsenovića Masnog i Borisa Beravsa priključio toj ekipi i pet godina radio u marketingu.
o Iako ste bili vrhunski igrač, nosili dres Želje, Partizana i Dinama, vaš trenerski put je bio posut trnjem?
– I moja fudbalska karijera nije bila laka, i tada je bilo dosta trnja, ni do čega u životu nisam lako dolazio. Svojom ogromnom željom, uz trud, zalaganje i odricanje, postigao sam dosta, i zadovoljan sam.
o Trenirali ste 12 klubova, a Željezničar u kom ste kao igrač ostavili veliki trag, ekspresno ste napustili?
– Otišao sam u Želju – ponosno. Ali sam posle samo 17 dana otišao, s tugom, razočaran. Za mene je bio izazov da se vratim, posle 30 godina, u klub u kome sam prohodao. Dobili smo prve tri utakmice, ali otpor, pre svega navijača ali i medija, bio je stravičan. Ništa im nije valjalo, ni kako igramo, ni kako radim, sastavljam tim. Ćutao sam, trpeo kritike, a onda je posle poraza u Travniku sve eskaliralo. Izjavio sam tada da ne pobeđuje uvek bolji i doživeo mnogo neprijatnosti. Odelo mi je bilo ispljuvano, psovali su mi familiju, decu…
o I usledio je rastanak?
– Navijači su zajedno sa delovima uprave smenili i tadašnjeg predsednika Gredića i mene. Šta da kažem osim da sam bio duboko pogođen, jer sam dete Grbavice i veći željovac od onih koji su me doveli i smenili.
o Koliko je rat na to uticao i koliko se Sarajevo promenilo?
– Čini mi se da neki ljudi smatraju da Željezničar postoji od devedesete. Promenilo se Sarajevo, struktura stanovništva pogotovo, mnogi su otišli, mnogi su došli.
o Odlazite li u grad vaše mladosti?
– Odem, vidim se sa majkom i sestrom koje tamo žive, nekim starim prijateljima. Činjenica je da sam se posle 32 godine odsustva, udaljio od Sarajeva. I da se više osećam kao Beograđanin nego kao Sarajlija.
o Sada ste opet u Partizanu, radite kao koordinator mlađih kategorija i prvog tima?
– Došao sam u pravo vreme na pravo mesto, na poziv Ivice Ilijeva i Gorana Arnauta. Bila je to ponuda koja se ne odbija jer, Partizan je veliki i ambiciozan. I moj klub!
