Ovaj Partizanov rukomet koji smo gledali u Šapcu je paradoksalno najzdraviji u poslednjih nekoliko godina — uprkos tome što je klub u operacionoj sali bez anestezije. Izgubili smo milione, izgubili smo strance, izgubili smo iluziju o Ligi šampiona. Ali kada su stranci pobegli glavom bez obzira, kada je novac presušio, kada je Raul Gonzales ekspresno napustio klupu — ostalo je ono što je uvek trebalo da bude srž kluba: domaći momci sa žarom u očima i iskrenom emocijom koju Grobari prepoznaju.
Situacija je objektivno teška i neću da je ulepšavam. Odlazak prethodne uprave ostavio je RK Partizan u finansijskom vakuumu, bez injekcije koja bi garantovala preživljavanje do maja. Miloš Kos je u Veclaru, Nikola Crnoglavac u AEK-u, stranci su se razbežali čim je novac stao — jer, budimo iskreni, nisu došli u Beograd iz ljubavi prema crno-belom dresu. Ostali su sportski direktor Ivan Dimitrijević i direktor mlađih kategorija Strahinja Milić da primaju udarce i pokušavaju da sačuvaju domaći nukleus na okupu. Nije im lako. Tržište je nemilosrdno, rosteri su popunjeni, a rokovi su kratki.
Partizan bez stranaca — kriza koja otkriva istinu
Ali evo šta me zanima: da li je ovaj kolaps zapravo katarza? Posle decenija praćenja Partizana u svim sportovima, naučio sam da prepoznam razliku između projekta koji služi klubu i projekta koji služi nečijem egu. Onaj “Galaktikos” model — avioni, kamioni, skupi stranci sa najvećim ugovorima u crno-belom dresu — trebalo je da donese Ligu šampiona i titule. Umesto toga, doneo je prazne tribine i otuđene Grobare.
Partizan je postao klub koji njegovi najvatreniji navijači bojkotuju. To nije mala stvar. To je presuda.
Šabac je video rukomet kakav Grobari prepoznaju
Gledao sam taj meč protiv Metaloplastike. Moj grad, moj klub, i moram da kažem — odavno nisam video ovakvu energiju na klupi crno-belih. Marko Pavlović je na svom debiju uradio ono što mnogi pre njega nisu: dao je šansu igračima koji su bili u drugom planu kod Gonzalesa, i ti igrači su mu vratili desetkom.
Rezultat 33:27 je ubedljiviji nego što se očekivalo, ali brojke ovde nisu poenta. Poenta je Luka Krivokapić koji u prvih trideset minuta skida sedmerce i zicere sa šest metara, pa svaku odbranu slavi kao da je finale. Poenta je Ivan Mićić sa onim žarom u očima kapitena koji zna da igra za nešto veće od ugovora. Poenta su prodori Damjanovića i Šijana bez zadrške u “meso”, projektili Brane Mirkovića sa deset metara, skakanje cele klupe na svaki gol i svaku odbranu.
Ovo je bio Partizan sa dušom. Onaj isti koji smo pre nekoliko godina gledali kada su Trnavac, Kojadinović, Popović, Zečević i Petrić igrali žargonski “za kikiriki” — i bili najgrobarskiji tim u istoriji kluba.
Mladi Partizan — Gugolj i Kočanović kao znak nade
A onda je Pavlović uradio nešto što me posebno obradovalo. U finišu je šansu dobio osamnaestogodišnji Uroš Gugolj, momak koji je letos stigao iz Voždovca i “izgoreo” na kadetskom EP u Beogradu od silnog adrenalina. Dva gola, mangupska asistencija iza glave kapitenu Mićiću — i potvrda da u njemu ima nešto ozbiljno za godine koje dolaze.
Ali ono što me je zaista zalepilo za stolicu bio je Filip Kočanović. Šesnaest godina. Golobradi klinac koji je tek zakoračio na veliku scenu ARKUS lige, ušao na teren i odapeo strelu sa deset metara pod prečku iskusnom Nikoli Ćiroviću. Šesnaest godina. U trenutku kada klub krvari i ne zna da li će preživeti do proleća, dete od šesnaest godina debituje golom za prvi tim.
To je Partizanov rukomet kakav ja razumem. Ne onaj sa strancima koji odlaze čim kasni plata, već onaj koji stvara svoje.
Rukomet i prazne tribine — signal koji niko nije hteo da čuje
Moram da budem iskren o nečemu što me muči već duže vreme. Na utakmicama Lige šampiona ove sezone, tribine druge po veličini dvorane u Beogradu su zvrjale prazne. Protiv Vesprema — prazno. Protiv Porta — prazno. Samo u prvom kolu protiv Fikse Berlina bilo je par stotina najvatrenijih, i to je bilo to.
Grobari su glasali nogama. Oni najvatreniji su bojkotovali “galaktikos” model jer nisu prepoznavali klub koji je trebalo da bude njihov. I sada, kada se Partizanov rukomet vratio onome što jeste — nekoliko desetina Grobara iz Šapca i okoline bodrilo je tim u mom gradu, zdušno i iskreno. Nije ih bilo hiljadu, ali su bili tu. I to znači više nego puna dvorana na meču koji nikoga ne zanima.
Partizanov pred derbi — povratak na Banjicu sa dušom
Sledeće nedelje je derbi na Banjici. Prilika da se najvatreniji vrate u hram beogradskog rukometa, da se prekine tihi bojkot i da se pokaže da Grobari prepoznaju razliku između kluba koji im služi i kluba koji ih koristi.
Mladi momci koji su ostali zaslužuju tu podršku. Pavlović, Dimitrijević, Milić — zaslužuju da ne budu sami u ovom rovovskom ratu. Jer Partizan je uvek bio ponos svojih Grobara, bez obzira na rezultat, i čuveno “makar i u beton ligi” nikada nije bilo prazna fraza. To je zavet.
Ono što ne mogu da razrešim u sebi je sledeće: da li će ovaj domaći nukleus opstati do januara, kada finansijska realnost postane još surovija i kada ponude sa strane počnu da stižu za Mićića, Krivokapića, Mirkovića? Roster je tanak na spoljnim pozicijama, a jedan ili dva odlaska mogu da sruše sve što je Pavlović počeo da gradi. Navijači koji prate rukomet intenzivnije od mene možda vide jasnije da li je ovo održiv model ili samo lepa iluzija pre nego što realnost udari. Ja se nadam da grešim u skepticizmu — ali bih voleo da čujem zašto.
