Mijailović stavlja 50 miliona evra na sto za Partizanovu franšizu — gest koji traži hladnu glavu

Vest da OMR grupa, privatna firma Ostoje Mijailovića, treba da garantuje 50 miliona evra za Partizanov status franšize u Evroligi zvuči kao korak koji svaki navijač crno-belih želi da pročita. I jeste potez koji vredi pažnje — ako se ispostavi tačnim i ako bude izveden onako kako se najavljuje. Ali baš zato što priča dolazi usred evroligaške sapunice u kojoj se liste kandidata menjaju iz nedelje u nedelju, red je da se na gest reaguje pozitivno, a na kontekst sa rezervom.

Šta je tačno rečeno, a šta još nije

Prema informacijama koje prenosi Sport Klub, OMR grupa bi trebalo da položi 50 miliona evra kao garanciju za Partizanov ulazak u novi franšizni sistem Evrolige. Partizan taj novac, kako se navodi, ne bi morao da isplati odjednom, već u ratama.

Treba biti precizan: reč je o garanciji kroz privatnu firmu predsednika kluba, a ne o uplaćenom iznosu. To nije ista stvar. Garancija je ozbiljan finansijski i reputacioni ulog, ali se razlikuje od modela u kojem je sam klub, ili grad, ili država, nosilac obaveze. Za sada nemamo zvaničnu dokumentaciju, ni saopštenje Evrolige, ni potpisan ugovor. Imamo ozbiljan medijski navod i jasnu nameru. To je dovoljno za vest, ali ne i za proglašavanje posla gotovim.

Dobar gest, ali i podsetnik na jedan problem

Ako je sve ovako kako se predstavlja, Mijailović zaslužuje priznanje za konkretan potez u trenutku kada je većina ostalih čekala. U Partizanu se dugo govorilo o „projektu“, a sada je, bar po ovoj informaciji, neko stavio brojku i mehanizam iza priče. To je više od izjave sa skupštine.

Istovremeno, ne treba glumiti da je sve u redu samo zato što je stigla jedna lepa vest. Činjenica da predsednik kluba mora privatnom firmom da garantuje pola miliona evra po milionu — jer tako izgleda 50 miliona — govori nešto i o modelu u kojem Partizan posluje. Veliki evropski klubovi ovakve iznose ne stavljaju na leđa jednog čoveka i jedne firme. Partizan, nažalost, mora. To nije kritika Mijailovića. To je dijagnoza okruženja u kojem crno-beli posluju već godinama.

Partizanov uticaj u Evropi više nije ono što je bio

Ovde navijački instinkt vuče na oprez. Španski Encestando pominjao je Valensiju, Pariz, Dubai i PAOK. Mozzart Sport, pozivajući se na nezvanična saznanja, prenosi da je Evroliga suvlasnicima predstavila pet glavnih kandidata — Valensiju, Pariz, Dubai, Hapoel Tel Aviv i rimsku Maksimu — a da PAOK-a nema. Partizana i Zvezde, bar u toj verziji liste, takođe nema među glavnim kandidatima.

Teško je ne primetiti obrazac. Srpski klubovi se u poslednjih nekoliko godina sve češće pominju kao problem koji Evroliga rešava, a sve ređe kao partneri koji je oblikuju. Dvorana puna za svaku utakmicu više nije argument koji automatski otvara vrata. Novac, tržište, sponzori, geografska pokrivenost — to su reči koje se čuju iz Barselone i Minhena, ne iz Beograda.

Zato Mijailovićeva garancija ne treba da se čita kao dokaz da Partizan sedi za glavnim stolom. Treba da se čita kao pokušaj da se do tog stola uopšte dođe. Razlika nije mala.

Šta bi trebalo videti pre nego što se slavi

Pre nego što se ova priča pretvori u narativ o „spasenoj franšizi“, nekoliko stvari mora da se raščisti:

• Zvaničan odgovor Evrolige i suvlasnika, ne samo medijski prenesena informacija.
• Jasan model: da li je garancija OMR grupe prelazno rešenje ili trajna konstrukcija.
• Pozicija Crvene zvezde i Željka Drčelića, jer srpska kontraofanziva, kako je nazvana, ne može biti kontraofanziva jednog kluba.
• Odgovor na pitanje šta se dešava ako posao propadne — ko snosi finansijsku i pravnu posledicu.

Dok se ovo ne razjasni, svaka euforija je preuranjena. I svaka panika je preuranjena.

Mera koja fali u obe krajnosti

Partizan je u poslednjim godinama živeo između dve krajnosti: euforije posle svake dobre vesti i očaja posle svake loše. Priča o franšizi savršeno sedi u tom obrascu, i baš zato joj treba prići drugačije.

Mijailovićev potez, ako je stvarno onakav kakav se opisuje, zaslužuje da bude priznat. Ali ne zaslužuje da bude pretvoren u dokaz da je sve rešeno, niti u izgovor da se ne postave teška pitanja o tome zašto je Partizanov evropski status uopšte došao dotle da ga garantuje privatna firma predsednika.

Lepo je kada neko položi novac. Još lepše će biti ako se pokaže da iza tog novca stoji stvarna pozicija u Evropi, a ne samo ulaznica koja se mora kupiti svake sezone iznova