Na sajtu Volimpartizan.rs možete ponovo čitati najavu za utakmicu našeg Partizana iz navijačkog ugla.Na drugačiji i specifičan način naša saradnica pokušaće da dočara predstojeće duele i nadamo se da će Vam to biti zanimljiv tekst pred važne utakmice naše svetinje.
Autor teksta: Marija Andrić
Novembar je polako osvajao Beograd. Drveće je gubilo poslednje lišće, grad je oblačio svoje uobičajeno sivo odelo, a ljudi su, posle jednog neobično burnog oktobra, pokušavali da se naviknu na činjenicu da se ponekad za samo nekoliko dana promeni više nego za čitavu deceniju. Jedino je kod navijača Partizana sve ostalo po starom. Jutarnja kafa i dalje ima ukus gorčine posle poraza, a večernja nada uporno odbija da prihvati ono što joj razum već nedeljama objašnjava.
U zemlji u kojoj su se ovih dana mnogima zatresle fotelje, izgleda da su najnestabilnije ipak one na Partizanovoj klupi, ali ne trenerska. Nego one na kojima sede igrači koji nikako da odluče hoće li ove sezone biti ekipa ili samo grupa talentovanih pojedinaca sa istim dresom.
Kaunas je trebalo da bude popravni ispit posle Liona. Umesto toga, dobili smo još jedan potpis ispod stare dijagnoze. Žalgiris – Partizan 87:80. Nije nas Litvanija pobedila zato što je otkrila neku novu košarkašku filozofiju. Pobedila nas je zato što je igrala organizovanije, sigurnije i, što je najgore, sa više vere u ono što radi. Naši igrači su, s druge strane, povremeno delovali kao turisti koji su izgubili vodiča negde između aerodroma i dvorane.
Karlik Džons, naš kapiten i glavni arhitekta napada, u Kaunasu je više ličio na čoveka koji pokušava da pronađe izlaz iz lavirinta koji je sam projektovao. Sedam asistencija jeste lep podatak, ali košarka nije takmičenje u lepim statističkim rubrikama. Od čoveka koji drži dirigentsku palicu očekuje se da orkestar svira, a ne da svaki instrument započne drugu kompoziciju. I ne treba sada tražiti krivca u jednom čoveku. Tanasković je ubacio devetnaest poena i pokazao da u ovom timu ima igrača koji ne čekaju da im neko drugi reši problem. Ali jedna lasta ne čini proleće, baš kao što ni jedan raspoloženi košarkaš ne čini organizovan napad. I tako smo, posle tri početne pobede, stigli do četiri poraza u narednih šest utakmica, a ove dve dobijene na mišiće.
A još više od rezultata zabrinjava nešto što je teško upisati u statistiku, to je strah, onaj stari, dobro poznati, koji se u poslednjim minutima uvuče u ruke, uspori misli i pretvori najjednostavnije dodavanje u operaciju visokog rizika. Kao da igračima odjednom uđe voda u uši, pa više ne čuju ni trenera, ni saigrača, ni sopstvenu logiku. Tu se nameće jedno neprijatno pitanje, prošle godine smo slušali da igrači ne slušaju Željka. Da se dogovori iz svlačionice zaboravljaju čim počne utakmica, a trenerske zamisli nekako ne uspevaju da prežive put od table do parketa. Željko je otišao, ta ista tabla je ostala, a greške? One su, izgleda, dobile ugovor na neodređeno.
Ako se isti problem ponavlja i sa drugim trenerom, možda je vreme da prestanemo da menjamo samo čoveka koji postavlja pitanja i počnemo da tražimo odgovore od onih koji su dužni da ih daju. Penjaroja zaslužuje vreme. Ali njegovi igrači moraju da shvate da strpljenje nije isto što i amnestija.
A večeras u Beograd stiže Makabi. Klub iz Tel Aviva, grada koji nikada nije bio naročito sklon kamernoj atmosferi. Mediteranska užurbanost, more, duge ulice, noćni život i jedna gotovo tvrdoglava potreba da se živi uprkos svemu što život pokušava da poremeti. Beograd ga, u tom pogledu, prilično dobro razume.
Izraelci su poznati kao dobri trgovci, pravo sa njihove čuvene pijace Karmel dolaze na Kalenić, cenkaćemo se i ako treba da prodamo koži neka makar bude skupo, samo da i ovaj put ne trgujemo poenima. Njih smo prethodnih nedelja ionako poklanjali sa takvom velikodušnošću da bi nam pozavidele i najuglednije humanitarne organizacije.
Makabi je u Beogradu već dugo imao nešto što je retkost u evropskom sportu, privremeni dom. Zbog bezbednosnih prilika svoje evroligaške utakmice igrao je daleko od Tel Aviva, a naš grad mu je pružio gostoprimstvo. I neka je. Sport bi trebalo da bude jedno od retkih mesta na kojima ljudi umeju da budu bolji od politike. Ali večeras prestaje domaćinsko posluženje. Možemo gostima ponuditi kafu, dobrodošlicu i svu beogradsku srdačnost. Samo bismo pobedu ipak zadržali za sebe.
Uostalom, u svetu u kojem politički lideri sve češće moraju da objašnjavaju zašto im više ne veruju ni oni koji su ih godinama podržavali, bilo bi lepo da bar u košarci poverenje počne da se zaslužuje delima.
Ako nas je nečemu naučio ovaj nemirni oktobar, onda je to da autoritet ne traje večno samo zato što neko misli da mu pripada, ni na vlasti, ni na trenerskoj klupi, ni na parketu.
Makabi dolazi sa dve pobede i sedam poraza. Na papiru, protivnik kojeg bismo morali da savladamo. Ali papir je već toliko puta prevario Partizan da bismo mogli da ga tužimo za lažno predstavljanje, ili ostavimo za potpalu jer za drugo nije.
Makabi ima svoje adute, Jam Madar, recimo. Nekadašnji Partizanov ljubimac, momak koji dobro zna kako izgleda kada se Arena zatrese, sada će pokušati da pronađe put kroz odbranu kluba čije je boje nekada branio. Madar se vraća na mesto gde je naučio da publika ume da bude i vetar u leđa i oluja u lice.
Vildoza bi večeras mogao da mu priredi jednu malu lekciju iz beogradske geografije. Da mu zatvori prolaze, preseče poneko dodavanje i podseti ga da povratak u poznat grad ne podrazumeva i slobodan prolaz kroz reket.
Džimi Klark je jedan od najopasnijih Makabijevih strelaca. Brz, prodoran i dovoljno samouveren da ga ne treba ostavljati samog ni kada deluje da je napad već završen. Arijan Lakić će zato imati posla za koji se ne dobijaju uvek naslovne strane, ali se dobijaju utakmice. On je naš tihi inspektor odbrane, čovek koji ne mora da postigne dvadeset poena da bi protivniku pokvario čitavo veče.
U reketu nas čeka Roman Sorkin, koji ume da iskoristi i najmanji trenutak nepažnje. Lovernj moraće da pokaže da ispod Partizanovog koša nema bescarinske zone i da se za svaki ulazak plaća ozbiljna cena, u znoju, snazi i dobroj poziciji.
Lamar Stivens bi za promenu mogao da zavede red bez mnogo prašine i praznih saopštenja, kao pravi diskretni heroj.
Jedan skok, jedna ukradena lopta, jedna dobra odbrana. Nekad je za promenu atmosfere dovoljno upravo toliko.
Ipak, najveće pojačanje Partizana večeras neće sedeti na klupi. Neće imati broj na dresu. Neće se zagrevati ispod koša. Naš šesti igrač ima dvadeset hiljada glasova. I za razliku od mnogih drugih glasanja koja smo poslednjih dana gledali, ovde nema dileme kome pripadaju izbori. Svih dvadeset hiljada za Partizan. Beogradska arena nije samo dvorana. Ona je mesto na kojem se zvuk pretvara u pritisak, pritisak u grešku, a greška protivnika u onaj trenutak kada čitave tribine skoče kao jedan čovek. Ali moramo i mi, navijači, da budemo pošteni. Ne možemo večno očekivati da publika dobija utakmice koje igrači ne umeju da privedu kraju. Šesti igrač može da ti da krila. Ne može umesto tebe da pogodi slobodno bacanje. Može da te podigne kada padneš. Ne može umesto tebe da postavi blok. Može da nadjača protivničke navijače. Ali ne može da nadjača tvoj sopstveni strah ako ti sam ne odlučiš da ga pobediš.
Baš zato je večerašnja utakmica važnija nego što govori tabela, ne zbog Makabija, važna je zato što Partizan mora ponovo da nauči da veruje sebi. Da ne gleda u semafor kao u presudu. Da ne traži spas u jednom igraču. Da ne odustaje od dogovorenog čim protivnik napravi seriju. I da, kada jednom povede, ne počne da razmišlja o slavlju pre nego što je utakmica završena.
Ovaj klub je kroz istoriju preživeo mnogo veće krize od dve izgubljene utakmice. Preživeo je odlaske najvećih. Preživeo je sezone u kojima se nije znalo šta je teže, gledati utakmicu ili pogledati tabelu. Preživeo je sve one trenutke u kojima su drugi već napisali njegov kraj. A onda bi se, po pravilu, negde pojavila jedna crno-bela lopta, jedan tvrdoglavi navijač i jedna nova priča. Večeras ne tražimo čudo. Tražimo da nam vratite ono što smo počeli da gubimo, veru da znate koliko možete, momci, večeras iza vas neće stajati samo tribina. Stajaće ljudi koji su zbog Partizana prelazili granice, gubili glas, propuštali slavlja i vraćali se kući slomljenog srca, samo da bi već sutradan ponovo verovali. Ne tražimo da nikada ne pogrešite, već da posle greške ne spustite glavu; ne tražimo da budete nepobedivi, već da prestanete da se plašite pobede. Pokažite da je crno-beli dres više od boje, da je tim više od zbira imena i da se poverenje vraća tamo gde je i izgubljeno – na terenu.
Jer Partizan možda ima pet igrača na parketu i šestog na tribinama, ali kada svi počnu da dišu kao jedan, protivnik više ne igra protiv ekipe. Igra protiv čitavog jednog malog sveta i velikog srca koje veruješ u čuda, a ko u čuda veruje on ih i stvara. 🖤🩶🤍
Autor: MARIJA ANDRIĆ
