Partizan je u krizi koju više niko iz Humske ne pokušava da upakuje u lepši rečnik, ali odluka o treneru ostaje nepromenjena. Rasim Ljajić je posle šestog poraza u sezoni jasno rekao da Saša Ilić neće biti smenjen i da ta tema u klubu nije na stolu. Umesto reza na klupi, prvi čovek crno-belih najavljuje rez u igračkom kadru u januaru i otvara novi front — ovaj put prema Fudbalskom savezu Srbije i reformi sudijske organizacije.
Poruka koja Ilića drži u sedlu
Ljajić je u razgovoru za portal Sportinjo bio decidan oko trenerskog pitanja.
„Ne razmišljamo o smeni Saše Ilića. Mi smo mu tražili da ostane i kada je hteo da ode. Nemamo luksuz da uništavamo legende u svakom smislu.”
Rečenica je važna iz dva razloga. Prvo, otkriva da je Ilić u jednom trenutku i sam razmišljao da se povuče, pa je ostao na molbu kluba. Drugo, uprava eksplicitno vezuje njegov status za simbolički kapital, a ne isključivo za rezultate. To je legitiman argument, ali je i opasan — jer ako kriza potraje, taj argument postaje teret i treneru i klubu. Legende se ne čuvaju tako što ih se po svaku cenu drži na funkciji; čuvaju se tako što im se ne dozvoli da ih sezona pojede.
Kriza koju više niko ne negira
Za razliku od ranijih sezona kada je uprava umela da izbegava reč „kriza”, Ljajić je ovog puta koristi bez ustezanja.
„Ovo jeste kriza, ozbiljna kriza. Juče su se po prvi put videli elementi u igri koji su nagoveštavali da možemo da izađemo iz krize, iako smo izgubili. Ekipa ima potencijal, moramo da prebrodimo krizu.”
Teško je ne primetiti da je lestvica optimizma spuštena. Na prozivci u „Zemunelu” plan je bio napad na titulu. Sada je kratkoročni cilj definisan skromnije — serija pobeda i što bolji plasman do zimske pauze. To nije samo promena retorike, to je priznanje da je prva trećina sezone propuštena i da se Partizan sada bori za to da iz nje izađe sa manjim ožiljcima.
Januar kao prvi stvarni rez
Ako nema trenerskog reza, logično je da rez stigne na drugom mestu. Ljajić je to i potvrdio:
„Biće odlazaka u januaru, imamo interesovanja.”
Jedna rečenica, ali teška. Partizan time najavljuje da će prelazni rok biti pre svega rasterećenje kadra, a tek onda eventualno pojačanje. Pitanje koje ostaje otvoreno jeste da li klub ima jasnu listu — ko odlazi zato što ne pripada ovoj ekipi, a ko odlazi zato što ne pripada Ilićevoj ideji igre. To nije ista stvar, i razlika između ta dva kriterijuma će reći mnogo o tome da li u Humskoj stvarno postoji plan ili samo reakcija na pritisak.
Otvoren sukob sa FSS i sudijskom organizacijom
Ljajić se nije zaustavio na unutrašnjim problemima. Posle utakmice 12. kola Mozzart Bet Superlige, u kojoj je Partizan već saopštenjem kritikovao sudiju Stefana Jeknića, predsednik je proširio metu na čelo sudijske organizacije.
„Nismo zadovoljni, dogodilo se nekoliko spornih situacija. Reforma Sudijske organizacije je diskutabilna. Pričalo se da će doći stranac i da će nas prosvetliti. Prošle sezone je bilo naznaka, čak smo i hvalili rad Domenika Mesine. Ove sezone, ponovo rikverc.”
Ovde Ljajić pažljivo bira reči — ne optužuje za nameru, nego za pad kvaliteta i izneverena očekivanja od reforme. Takav ton je održiv i teže ga je odbaciti nego klasično navijačko „pokradeni smo”. Problem je drugi: kada klub istovremeno gubi utakmice, menja ambicije i otvara sukob sa savezom, poruke se mešaju. Navijač ne zna da li je glavna tema igra, suđenje ili uprava, a to je po pravilu najgori mogući ambijent za trenera koji pokušava da izvuče ekipu iz krize.
Ljajićeva izjava je, u suštini, poruka na više adresa odjednom. Iliću — da ima vreme. Igračima — da neki od njih to vreme neće imati. Savezu — da Partizan više neće ćutati o sudijama. Navijačima — da se cilj promenio, ali da uprava ne skida odgovornost. Da li će sve te poruke držati vodu zavisi od jedne jedine stvari koju Ljajić ne može da izgovori umesto ekipe: od sledećih nekoliko utakmica.
