IZ NAVIJAČKOG UGLA: BIGAMIJA – NAJAVA UTAKMICE PARTIZAN – PANATINAIKOS

Na sajtu Volimpartizan.rs možete ponovo čitati najavu za utakmicu našeg Partizana iz navijačkog ugla.Na drugačiji i specifičan način naša saradnica pokušaće da dočara predstojeće duele i nadamo se da će Vam to biti zanimljiv tekst pred važne utakmice naše svetinje.

Autor teksta: Marija Andrić

BIGAMIJA

Madrid nam je, posle tri evropske pobede, ljubazno objasnio da kraljevski dvor nije mesto na kojem se gostima baš uvek služi ono što su naručili. Real – Partizan 86:76. Ništa tragično, ali ni naročito prijatno. Karlik Džons je u početku igrao gotovo sam, a kada je izašao, izašla je sa njim i dobra polovina naše košarkaške organizacije. Slobodna bacanja 17 od 27. Deset poklonjenih poena, protiv ekipe koja je sa linije penala pogodila svih sedamnaest. Da smo bili na času matematike, nastavnik bi nam objasnio da je to upravo razlika kojom smo izgubili. Ipak, 3:1 nije razlog za uzbunu. Protiv Reala smo igrali ispod sopstvenog proseka, a protiv takvih protivnika potrebno je igrati iznad njega. Ako imaš sto odsto mogućnosti, protiv Madriđana moraš da pronađeš još dvadeset, pa makar ih pozajmio od naredne utakmice.

A naredna utakmica je, ispostaviće se, daleko više od košarke.

Dolazi Željko.

I sa njim naša stara, nikada do kraja razrešena ljubavna priča. U grčkoj mitologiji bogovi su imali prilično složene porodične odnose. Zevs je, recimo, uspevao da istovremeno bude vrhovni bog, suprug Here i glavni razlog zbog kojeg je Hera imala hroničan problem sa poverenjem. Mislili smo da je to isključivo privilegija Olimpa. A onda smo upoznali savremenu verziju bigamije.

Jedan čovek.

Dve porodice.

Dve kuće.

I obe, navodno, jedine.

Kada se Željko Obradović vratio u Partizan, nismo dobili samo trenera. Dobili smo čoveka koji se vratio svojoj kući, svojim ljudima, svom detinjstvu, onome što se ne može kupiti i što se, bar smo tako verovali, ne može zameniti. Pamtimo reči, zagrljaje, suze. Pamtimo obećanja koja su zvučala toliko iskreno da nikome nije palo na pamet da čita sitna slova.

A onda se prošle jeseni završilo nešto za šta smo verovali da će trajati do kraja.
I kada smo tek počeli da prihvatamo da je Željko otišao, da smo ga možda oterali iako smo uradili sve da ga zadržimo, ugledali smo ga u Atini.

Opet šal.

Opet grb.

Opet porodica.

Opet kuća.

Ista ljubavna priča, samo prevedena na grčki. Ne bismo mi tu ništa zamerili da nije jedne sitnice: u Beogradu smo, izgleda, nešto pogrešno razumeli o ekskluzivnosti tog odnosa. Jer kada ti neko kaže da si mu porodica, obično ne očekuješ da ćeš ga nekoliko meseci kasnije videti kako se vraća drugoj porodici, a ti to saznaš iz sportskih vesti. Doduše, Željko je čovek sa devet evropskih titula. Možda je i u ljubavi kao u košarci razvio sistem rotacije.

A Panatinaikos je ponudio nešto što u modernom sportu ume da bude vrlo ubedljiv argument. Veliki projekat, velike ambicije i, prema medijskim navodima, ugovor od približno dvanaest miliona evra za tri godine. Nećemo se praviti da novac nije važan. Važan je. Od njega se živi, kupuju igrači, grade dvorane i isplaćuju obećanja. Samo se neke reči, kada ih jednom izgovoriš pred dvadeset hiljada ljudi, više ne mogu tretirati kao obična stavka u ugovoru.

I tu bih se vratila na moj prvi tekst ove sezone: „Biram Partizan.“ Nisam je pisala zato što smo prestali da volimo Željka. Naprotiv. Pisala sam je zato što smo shvatili koliko je opasno kada ljubav prema jednom čoveku počne da se meša sa ljubavlju prema klubu.

A to nisu iste stvari.

Željko je jedan od najvećih koje je evropska košarka imala. To mu niko ne može oduzeti. Niti treba. Ali ni njegova veličina ne može da oduzme Partizanu pravo da postoji, pobeđuje i bude voljen bez njega. Zato ćemo ga pozdraviti. Onako kako dolikuje čoveku koji nam je doneo toliko uspomena.

A onda ćemo navijati protiv njega, ne lično razume se, već protiv svakoga ko odlučili da nam bude protivnik. Onako kako dolikuje ljudima koji znaju čiji dres nose u srcu. Jer, dragi Željko, mi smo ipak monogamisti. Možemo da poštujemo tuđu kuću. Ali samo jednu zovemo svojom.

I baš zato je ovaj protivnik toliko zanimljiv. Panatinaikos ne dolazi u Beograd da učestvuje u porodičnoj terapiji. Došao je da pobedi. Dimitris Janakopulos je poslednjih godina u atinski klub uložio ogroman novac, a Željku je stavio na raspolaganje ekipu koja više liči na skup muzej dijamanata nego na običan roster. Kendrik Nan, Kostas Slukas, Džerijan Grant, Najdžel Hejs-Dejvis, Huančo Ernangomes, Matijas Lesor, Geršon Jabusele…

Kada pogledaš imena, čovek se zapita da li su već na početku sezone upisali sebi novu titulu. Ali Janakopulos, koliko god bogat bio, moraće ovog puta da se suoči sa jednim prilično neobičnim ekonomskim problemom. U Beogradskoj areni postoji nešto što se ne prodaje po kvadratu, ne kupuje na rate i ne može da se uveze iz Amerike.
Zvuk. I to ne bilo kakav. Onaj koji počinje negde ispod kože, prolazi kroz dvadeset hiljada grla i završava se u nogama protivničkog igrača baš kada treba da izvede dva slobodna bacanja. U Atini mogu da prebroje svoje milione. U Beogradu ćemo prebrojavati decibele. Pa da vidimo čija je valuta jača. Na parketu će, međutim, biti potrebno mnogo više od buke.

Karlik Džons će protiv Nana imati priliku da pokaže da madridska usamljenost nije postala trajno stanje. Nan je igrač koji može da pogodi i kada ga čuvaš kako treba, a Karlik čovek koji ponekad deluje kao da je rešio da sam ispravi sve nepravde koje su se Partizanu dogodile u poslednjih dvadeset godina. Ali protiv ovakvog tima nam ne treba jedan spasilac. Treba nam ekipa. Vildoza će protiv Granta i Slukasa morati da pokaže da je odbrana ponekad najlepši oblik umetnosti, čak i kada publika više voli trojke. Lakić će imati svoj deo posla, a ako se nađe nasuprot Slukasu, biće to zanimljiv susret čoveka koji je godinama učio kako se osvaja Evropa i čoveka koji tek želi da dokaže da mu je u njoj mesto. A ispod koša nas čeka posebna drama, mi ćemo se potruditi da je pretvorimo u Grčku tragediju. Toni Jekiri i Matijas Lesor. Naš čuvar reketa protiv čoveka koji je nekada istu tu teritoriju branio u crno-belom. Lesor je za Partizanove navijače ostao nešto poput Herakla, snažan, temperamentan, uvek spreman da se potuče sa čitavim Olimpom ako neko pomeri njegovu loptu. Samo što Herakle večeras dolazi u zelenom. A Jekiri nema nameru da mu prepusti da reši čuvenih dvanaest zadataka.

Dovoljno će biti da mu oteža onaj trinaesti, da pobedi u Beogradu.

I ne zaboravimo Stivensa, koji će morati da se nosi sa fizičkom snagom Hejs-Dejvisa i Jabuselea. Olmena, čija energija može da promeni ritam kada napad stane.
A Penjaroja? On će večeras imati možda najneobičniji zadatak otkako je došao u Beograd. Da vodi Partizan protiv čoveka čije se ime u ovom klubu godinama izgovaralo gotovo kao molitva. Nije to mala stvar. Jer ako smo zaista odlučili da okrenemo stranicu, onda moramo dozvoliti i novom treneru da ma novom blanko papiru napiše nešto svoje. Ne mora biti lepše od onoga što je Željko napisao. Ne mora biti ni veće. Samo neka bude naše.
Panatinaikos možda ima najskuplju postavu, najtrofejnijeg trenera i predsednika koji je spreman da za evropsku titulu potroši koliko bi prosečnom Srbinu trebalo da kupi pola solidno opremljenog naselja. Ali novac ne izvodi slobodna bacanja. Ne hvata odbijene lopte. I ne brani poslednji napad. To će morati sami. Kao što ćemo i mi. Ovo nije veče za osvetu. Nije veče za dokazivanje ko je koga više voleo, ko je kome šta obećao i koliko košta povratak u drugu kuću.
Ovo je veče za Partizan.

Za igrače koji su ostali, za one koji su došli, za trenera koji pokušava da stvori nešto novo i za navijače koji su, uprkos svemu, ponovo tu.

Željko će prvi put kao trener Panatinaikosa stati pred Beogradsku arenu posle svega što se dogodilo. I biće emocija. Biće uspomena. Možda i suza. Ali kada sudija podbaci loptu, sve će postati jednostavno. Sa jedne strane Željko i njegova nova-stara porodica. Sa druge mi. I Partizan. Onaj isti zbog kojeg smo se nekada svi zajedno radovali. Onaj isti koji je postojao pre svakog od nas. I koji će postojati posle svakog od nas.

Zato, Željko, dobro nam došao. Hvala ti za sve što si nam dao. Ali večeras ne možemo da ti poželimo pobedu. Jer ti možda imaš dve kuće. Mi imamo samo jednu. I večeras, pred njenim vratima, stoji Partizan. Tuđe poštujemo. Svoje volimo. Svoje ne damo.

Autor: MARIJA ANDRIĆ