O Notingemu, preživljavanju, treneru koji forsira Britance, zašto treba poštovati navijače, brzim loptama u Ligi Evrope… I naravno o šest spektakularnih odbrana u Bernu
Paradimga jedne večeri. Početak i kraj svake priče o Partizanu. Ime koje zvuči.
Oko 45 minuta pre prvog zvidžuka rumunskog sudije Ištvana Kovača prvo ga je izgovorio zvanični spiker na stadionu Jang Bojsa predstavljajući igrače, opevali ga navijači tokom utakmice Grupe B Lige Evrope, a po njenom okončanju notirali svi novinari kao najboljeg pojedinca superzanimljivog obračuna u Bernu.
Vladimir Stojković.
Branio je fenomenalno. Tu bi trebalo da bude tačka. Kraj. No, čudan smo narod – nije ovde reč o navijačkom opredeljenju – potvrđeno je više puta, pa je završetak gostovanja u Švajcarskoj u delu javnosti zapravio bio polazna tačka za vađenje iz naftalina stare teme o dometima reprezentativnog golmana.
U normalnim okolnostima svako bi mu stisnuo ruku, trezveni i pošteni rekli “bravo, majstore”, ali ne, kod nas uvek ima neki đavo koji ne da mira, pa pojedinci pričaju “samo u Partizanu može da brani i nigde više”. Pogađaju takvi glasovi Velikog Vladimira. Iako neće javno da kaže, videlo se po izrazu lica da mu smeta što ima oni koju mu spošitavaju da nije napravio veliku karijeru van granica Srbije.
Zato, na početku pitanje koje smo Stojketu postavili na kraju intervjua: u Partizanu i u reprezentaciji uvek si branio na vrhunskom nivou, šta je onda problem bio u inostranstvu”?
“Ne mogu da kažem da je bio problem, ali… Desi se da dođeš u neki klub sa jednom idejom gde bi trebalo da dođe predsednik i dovede sedam igrača, direktora i trenera. Potpišem, a posle deset dana čujem da se on nije dogovorio i da neće preuzeti funkciju. Tad si na preživljavanju. Tako nešto sam doživeo u Notingem Forestu”, vraća Vladimir priču na početak prethodne sezone kad je javna tajna bila da će Evangelos Marinakis, gazda Olimpijakosa, postati većinski deoničar na Siti graundu, ali se to nikad nije desilo.
Ima onih koji će reći “ko zna zbog čega je to dobro”, jer da je ostao u Engleskoj ne bi se (još) vratio u Humsku.
“Posle šest meseci konstantnih partija otišao je trener koji me doveo, već sutradan nijedan stranac nije bio u timu. Čak ni Niklas Bendtner. Igrali su svi Britanci, mnogo njih iz mladog tima jer je upravo odatle došao novi šef struke”.
Stojkovića su zimus potapšali po ramenu i preseli na klupu, pa na tribine. Prihvatio je, gutajući u sebi – kako je to jednom prilikom objasnio – izostanak tenzije koja bi ga pokrenula, jer, kaže, “njima je svejedno pobedili ili izgubili”.
“Ne postoji mentalitet velikog kluba u Notingemu. To je, bez ikakve želje da nekog uvredim, kao Radnik iz Surdulice. Išao sam uglavnom u klubove gde je bilo preživljavanje. U Notingemu smo recimo bili sedmi, osmi u jednom trenutku i umesto da se borimo za Premijer ligu, mi pogubismo deset utakmica uzastopno, a na kraju ostasmo u Čempionšipu zbog jednog gola. I niko se zbog toga nije uzbudio”.
Jedino što ga je istinski “palilo” u inostranstvu bio je period u Sportingu, pošto Lavovi iz Lisabona uvek pucaju visoko. Identično njegovim ambicijama.
“Imao sam lepe epizode i u Viteseu i Hetafeu, posebno u Makabiju iz Haife. Čim je veliki klub sve je lakše. Potpuno drugi nivo i doživljaj fudbala. Ja ne pripadam malom klubu, to je to”.
Veliki klub znači i velika tenzija. Otuda su Partizan i Vladimir Stojković savršen spoj. Iako je matiran tek prvi put otkako je otpočeo drugi mandat, zadovoljan je partijom na stadionu “Švajcarska” gde je ekipa Miroslava Đukića, najviše blagodareći učinku golmana, osvojila prvi bod (1:1).
“Koliko je bilo priče “Partizan bez primljenog gola” moralo je da se desi jednom. Nebitno je, primili smo ga, ali smo izdržali do kraja. Imali smo i velike šanse za trijumf. Moj učinak je manje bitan, važnije je što smo doneli poen iz utakmice sa ekipom koja zna da igra na terenu s veštačkom travom. Da se ne lažemo, u nefudbalskom ambijentu. Imaš osećaj kao da si na malom fudbalu, teško je igrati u takvim uslovima. Ostaje pozitivan utisak i sad čekamo kijevski Dinamo na našem stadionu”.
Doduše bez navijača. Istih onih koje Stojkoviću desetak minuta posle meča sa Jang Bojsom “nisu dali” da ode u svlačionicu, jer su “pucali” selfije, tražili autograme ili samo da razmene koju reč s čovekom koji je prema zvaničnoj statistici UEFA imao šest odbrana.
Spektakularnih.
“Sve je to u službi tima. Ja sam šraf i kad treba da zategnem – zategnuću. Kad se borimo onako zajedno to je to. Nije mi niko čestitao od njihovih igrača i ja stvarno ne razmišljam o tome, niti pridajem veliku važnost”, deluje da je i neopravdano skroman golman Partizana.
Grobare, naravno, nije zaboravio.
“Uvek treba ispoštovati navijače, prešli su toliki put. Cimanje, mučenje, ni finansijski nije jednostavno. Stvarno su zaslužili da vide dobar Partizan. Nisu džabe dolazili”.
Crno-beli su pokazali, naročito u drugom poluvremenu, da mogu da budu konkurent za jedno od prva dva mesta u Grupi B, vredna plasmana u nokaut fazu.
“Bilo bi neprijatno da smo došli kućama bez boda. Ima još mnogo da se igra, ali je ovaj poen veliki. Nalazimo se u grupi gde svako sa svakim može da se nosi, čak je Skenderbeg vodio na poluvremenu u Kijevu. Mnogo je bitan raspored. Izbegli smo poraz na teškom gostovanju, a na domaćem terenu je uvek lakše. Idem od utakmice do utakmice, ništa ne preskačem, svaka je jednaka. Dobro je ako budemo završili kao prvoplasirani, ali i drugo mesto je sasvim dobar uspeh”, samo o najvišim ciljevima razmišlja Vladimir Stojković.
Takav je. A Partizanu je takav potreban. Od početka do kraja.
POČEĆE DA PRAVE METAK OD LOPTE
Utakmice grupne faze Lige Evrope igraju se specijalnim loptama koje je dizajnirao Adidas. Razlikuju se od standardnih rekvizita korišćenih, na primer, u Superligi.
“Lopta je brza. Kako je krenulo uskoro će početi da prave lopte kao metak kako bi se postizalo više golova. Ako centrira neko kao Sulejmani ili Bambi Tošić onda je to stvarno opasno. Podseća me malo na “Džabulani” iz Južne Afrike, čudno menja pravac”, pojasnio je Vladimir Stojković posle gostovanja u Bernu.
(FOTO: FK Partizan, Action images)
