Piše: Volimpartizan.rs
Partizan je protiv Tobola uradio nešto važnije od samog rezultata: prvi put ove sezone ličio je na tim koji razume kako treba da izgleda kada je favorit. Ta razlika nije bila samo u tri gola, nego u stavu, ritmu i nameri da se utakmica uzme za vrat odmah, bez onog poznatog pipanja sopstvene nesigurnosti.
Neću od te noći da pravim mit, jer Tobol nije mera svih stvari i 3:0 ne briše svaku rupu, ali ko i posle ovakve večeri vidi samo slabog rivala, po mom sudu propušta najvažniju stvar. Partizan je konačno izašao da igra fudbal, a ne da se izvinjava lopti, sebi i publici. To je za početak dovoljno velika promena da zasluži ozbiljan aplauz.
Partizan je prvi put ove sezone izašao sa željom da napadne, a ne da proverava sopstveni strah
Najpre se to videlo u izboru ljudi i rasporedu energije. Šestorica ofanzivno orijentisanih igrača u startnoj postavi nisu slučajnost, nego poruka. Kad trener pošalje takav tim na teren, on ne traži alibi za opreznu utakmicu, već pobedu bez uvoda i bez skrivanja. To je, za Partizan u ovom trenutku, važnije od same statistike.
Zato je velika šansa Dembe Seka iz prvog minuta bila više od promašaja. Naravno da je morao da doda Milanu Aleksiću, i tu nema mnogo filozofije. Ali sama činjenica da je Partizan odmah otvorio meč situacijom koja je mirisala na gol pokazala je šta je bio plan: pritisak, brzina, direktnost. Nije se čekalo da utakmica sama nešto pokloni. Partizan je pokušao da je osvoji.
I bekovi su nosili istu poruku. Milan Roganović je otišao napred i spremio zicer Seku, Vukašin Đurđević je stigao do asistencije Šaki Traoreu, a cela ekipa je delovala kao da konačno razume da na svom stadionu favorit ne sme da izgleda stidljivo. To nije bila savršena igra, ali jeste bila igra sa kičmom. A Partizanu je to nedostajalo i više nego jedan golgeter.
Za Partizan se vidi ruka Saše Ilića i ozbiljan rad njegovih saradnika
Velike pohvale zaslužuje Saša Ilić. I ne samo zbog rezultata, nego zbog pripreme utakmice. Videlo se da je Partizan znao gde može da povredi Tobol, a takve stvari ne padaju s neba. Neko je očigledno dobro odradio domaći zadatak, od trenera do saradnika koji su secirali protivnika i pronašli prostor da crno-beli izgledaju smislenije nego do sada.
Posebno mi je bilo važno što se u nekoliko detalja videla ideja, a ne improvizacija. Spuštanje Milana Vukotića na zadnjeg veznog nije bio potez iz očaja, već funkcionalno rešenje koje je ekipi donelo tehniku i mir u prvom pasu. Kad takav igrač povuče akciju iz dubine, Partizan ne izgleda samo brže, nego i pametnije.
Još važnije od jednog taktičkog poteza bila je celina. Akcije su bile smislenije, ulasci u duele odlučniji, a lopta je konačno išla napred sa namerom. Jul u Humskoj često zvuči lepše nego septembar, to smo naučili i previše puta, ali ovog puta optimizam nije pao s tribine na teren, već je obrnuto: ekipa je dala razlog da joj se veruje.
I zato mislim da je potpuno pošteno reći sledeće: ako Saša Ilić dobije još nekoliko pravih profila u prelaznom roku, ima osnovu da od ove ekipe napravi sistem po kome će Partizan opet biti prepoznatljiv. Ne veliki preko noći, ne gotov preko jedne pobede, ali svoj.
Navijači Partizana su uradili ono što klub dugo čeka
Aplauz zaslužuju i navijači. Ne zbog romantike, nego zbog tačnog osećaja trenutka. Prepoznali su koliko je ova utakmica važna ekipi koja je ušla u sezonu pod nervozom, sumnjama i svežim ožiljcima. I reagovali su baš onako kako Partizanu najviše treba: glasno, složno i za svoj tim.
Publika nije tražila čudo, tražila je razlog da veruje, a Partizan joj ga je prvi put ove sezone dao. To je rečenica koju vredi ponoviti. Još važnije, nije se navijalo ni protiv koga, već za Partizan. U vremenu kada klub prečesto sam sebi namesti dodatni problem, ovakva tribina vredi skoro kao pojačanje. I za atmosferu, i za utakmicu, i za UEFA mir koji se danas ne sme potceniti.
Nije mala stvar kad stadion prepozna da ekipi treba podrška, a ne dodatni teret. Sinoć se to dogodilo. I zbog toga pobeda od 3:0 nije samo sportski podatak, nego i slika kako bi odnos tima i tribina morao da izgleda češće.
Crno-beli sada imaju mir, ali Partizan i dalje traži pojačanja
Ova pobeda je donela ono što je Partizanu baš trebalo: nekoliko dana vazduha. Nema superligaške obaveze za vikend zbog odloženog gostovanja Radničkom iz Niša, pa taj mir dobija dodatnu vrednost. Može da se radi, koriguje i priprema ono što sledi u revanšu i posle njega.
Ali ovde treba sačuvati meru. Tobol je nekoliko puta ozbiljno zapretio i to je deo slike koji ne sme da se gurne pod tepih samo zato što stoji 3:0. Odbrana i dalje traži sigurnost, a Partizan i dalje traži pojačanja. To nije kvarenje slavlja, nego jedini pošten način da se ova pobeda pročita kako treba.
Ipak, između slepog zanosa i zdravog optimizma postoji velika razlika. Ja sam ovo jutro na strani ovog drugog. Zato što se video smisao. Zato što se video plan. Zato što se video trenerov trag. I zato što je, uprkos svim manama, Partizan prvi put od početka sezone izgledao kao tim koji zna kako želi da počne utakmicu kada je favorit. To nije kraj posla. Ali jeste početak nečega što vredi negovati.
Najviše me sada zanima kako ovo čitaju navijači koji su bili strogi prema ekipi posle prvih evropskih koraka. Da li je sinoć Partizan pokazao početak sistema ili samo jedno veče rasterećenja protiv tima koji mu je legao? Ja sam bliži prvoj interpretaciji, ali ne do kraja spokojno. Zato bih baš voleo da čujem gde povlačite liniju između opravdanog optimizma i preuranjenog zanosa. Posebno me zanima da li ste u izboru startera, u spuštanju Vukotića i izlascima bekova videli trajnu ideju ili samo pametno pogođen plan za Tobol.
ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs
DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
