Ivančević se seća Ljubljane: “Nismo ni bili svesni šta smo uradili”

Piše: Volimpartizan.rs

Foto: Crno-bela nostalgija

Pedeset godina nije izbrisalo ni jedan detalj. Radmilo Ivančević, golman Partizana koji je između stativa stajao u onoj čuvenoj noći pod Bežigradom, pričao je kao da je sve bilo juče. I svaka reč koju je izgovorio u sklopu proslave pedesetogodišnjice titule iz 1976. nosila je težinu igrača koji je bio prisutan u momentu koji se ne zaboravlja.

Ivančević nije bio samo čuvar mreže tog dana u Ljubljani — bio je i onaj koji je otrčao da izvede aut u poslednjem trenutku, bacio loptu, i pokrenuo lanac koji je završio Neninim golom. Taj detalj, koji retko dobija pažnju pored samog gola, govori koliko je svaki igrač bio deo te pobede.

Početak koji nije obećavao kraj kakav je došao

Ivančević je počeo od početka — od sezone koja nije krenula idealno i od ekipe koja je morala da se složi pre nego što je počela da pobeđuje:

“Tada već deset godina nismo osvojili titulu. U Humsku su došli Toma Kaloperović, Tika Simjanovski, a bili su tu Boban Mihajlović, Slavko Ivanović, veoma ozbiljna uprava… Doveli su nas, nekoliko igrača iz druge lige i uz velika imena, Vukotića i Bjekovića, sastavili smo odličan tim.”

Nije krio da su rivali bili jači na papiru. Hajduk, Zvezda, pa i Dinamo — sve to teže od Partizana te sezone. Ali je dodao nešto što se retko pominje uz taktičke analize i tabele:

“Ta naša sloga, snaga, uz podršku navijača, pobeđivali smo sve vreme.”

Sloga i navijači. Dve stvari koje se ne mogu kupiti ni na kakvom prelaznom roku.

Aut, lopta, Nena — i 93. minut koji traje večno

O samom meču u Ljubljani Ivančević govori precizno i lično, sa detaljima koje može da pruži samo neko ko je bio tamo:

“Utakmica u Ljubljani je bila šlag na torti. Iako ima mnogo kontroverzi, odigrali smo poštenu, borbenu utakmicu i zasluženo slavili Neninim golom, odgovorno tvrdim, u 93. minutu.”

I onda — opis koji malo ko zna:

“Otrčao sam izveo aut. Bacio sam loptu Prekiju, Preki je centrirao, lopta se odbila nekako do Nene i on Đavo kao Đavo, dao je gol i nastade veselje.”

Golman koji trči da izvede aut u 93. minutu, jer svaka sekunda ima smisla. Iza toga stoji i ona poznata slika: sudija Maksimović sa pištaljkom u ustima, Ivančević koji moli još jedan trenutak, i lopta koja pronalazi Bjekovića na način koji se ne može planirati.

“Od 25.000 bilo je 20.000 naših navijača, opšta ludnica. Nismo bili ni svesni šta smo uradili. Zauvek ću pamtiti doček na aerodromu, dolazak na stadion i tu noć ovde u bašti JNA, gde smo slavili do zore.”

Nije svest o veličini momenta ono što ga čini velikim — upravo ta nesvest, ta spontanost slavlja, govori da je nešto zaista bilo posebno.

Poruka koja ne zvuči prazno

Na kraju večeri posvećene junacima iz 1976, Ivančević je uputio reči sadašnjim igračima. Kratko, bez patetike:

“Za kraj bih samo poželeo da se sve to dogodi i ovim sadašnjim generacijama Partizanovih igrača i da ponovo svi zajedno slavimo titulu, čim pre.”

Čovek koji je pre 50 godina stajao između stativa u ljubljanskom 93. minutu ima pravo da to kaže — i to ne kao pritisak, nego kao iskrenu želju nekoga ko zna šta taj osećaj znači i koliko dugo može da čeka.

Humska i dalje čeka novi 93. minut. Ivančević, koji je jedan od onih koji ga pamte, strpljivo veruje da će doći.

ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.

Piše: Volimpartizan.rs 

DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan

Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11