Piše: Volimpartizan.rs
Partizanov dug danas zvuči urednije nego pre godinu i po dana, ali meni te brojke više liče na kontrolisano preživljavanje nego na ozdravljenje. Kada u istom preseku imate oko 38 miliona evra ukupnog duga, 24 miliona poreskog tereta i obavezu da se svakog meseca izdvoji 400.000 evra za reprogram, onda nema prostora za samozadovoljstvo.
Smanjenje rashoda jeste pomak, ali ko ovo proglasi stabilnošću, prerano slavi. Prema onome što je Rasim Ljajić rekao u podkastu „2×45“, Partizan je spustio godišnji budžet sa 22 na oko 13 miliona evra, a bruto platni fond sa 1.265.000 evra iz novembra 2022. na 781.000 evra mesečno. To je ozbiljan rez, ali rez nije isto što i oporavak.
Posle 40 godina praćenja Partizana, naučio sam da je najopasniji trenutak onaj kada se haos malo umiri pa svi požure da ga proglase redom. Partizan danas nije stabilan klub, već klub koji urednije broji sopstvenu nevolju.
| Ključna stavka iz Ljajićevog izlaganja | Prema iznetim podacima |
|---|---|
| Ukupan dug | oko 38.000.000 evra |
| Godišnji budžet | sa 22.000.000 na oko 13.000.000 evra |
| Mesečni bruto platni fond | 781.000 evra |
| Platni fond u novembru 2022. | 1.265.000 evra |
| Poreski dug | 24.000.000 evra |
| Mesečna rata za porez | 400.000 evra |
Finansije Partizana pokazuju da je rez napravljen, ali da ozdravljenje nije završeno
Najkorisniji deo Ljajićevog izlaganja jeste to što je konačno ogolio razmeru problema bez velikih parola. Kada čujete da klub sa više od 200 ljudi spušta mesečni platni fond za više od četrdeset procenata, jasno je da se nešto zaista seče, a ne samo kozmetički doteruje.
Ali ovde postoji jedna zamka. Navijač lako čuje „smanjili smo troškove“ i pomisli da klub diše normalnije. Ne diše. Samo troši manje kiseonika. Razlika je velika, ali nije ista stvar. Ako vam je budžet manji, a dug i dalje ogroman, onda niste izašli iz problema — samo ste prestali da ga dodatno pumpate istom brzinom.
I tu nema mnogo prostora za romantiku. Ili prihvatate da je štednja bila neizbežna, ili još živite u iluziji da Partizan može da se vodi na staru kartu velikih plata i pozajmljenog optimizma.
Dug Partizana prema porezu gura klub u stalnu prodaju igrača
Najvažnija rečenica iz cele priče za mene nije o ukupnom dugu, nego o modelu opstanka. Ako klub svakog meseca mora da izdvoji 400.000 evra za poreski reprogram, onda prodaja igrača prestaje da bude razvojna strategija i postaje uslov preživljavanja.
Ljajić je to praktično i rekao: Partizan ne proizvodi ništa drugo što može da iznese na tržište osim igrača. To jeste realnost srpskog fudbala, ali nije svaka realnost automatski dobra vest. Ako prodaješ jer moraš da zatvoriš rupu, to nije model rasta nego model opstanka. A to su dve potpuno različite priče, ma koliko slično zvučale na konferenciji ili u podkastu.
Ovde se navijači obično podele na dva tabora. Jedni kažu da je omladinska škola jedini zdrav put. Drugi kažu da stalna prodaja najboljih samo maskira dublji problem. Ja sam bliži drugom taboru onda kada svaka dobra partija mladog igrača odmah izgleda kao buduća poreska rata.
Partizanov dug i dalje nema dovoljno jasnu priču o odgovornosti
Najjači konkretan primer koji je Ljajić naveo možda je i najporazniji: plate od 50.000, 48.000 ili 42.000 evra mesečno za igrače koji sede na klupi ili nisu ni među 22 u protokolu. Ne treba ovde nikakva velika reč koju ne možete da dokažete. Dovoljno je to. Brojke same optužuju lošu procenu.
Razumem i pravni deo priče kada kaže da klub ne može tek tako da vodi krivične postupke i da za to postoje nadležni organi. To je korektno rečeno. Ali postoji i druga vrsta odgovornosti, ona sportska i poslovna, koja ne mora da čeka presudu da bi bila javno objašnjena.
Greška u fudbalu možda nije krivično delo, ali deset preskupih grešaka zaredom nisu nesreća nego obrazac. Tu mislim da Partizan duguje više otvorenosti, ne zbog osvete, nego zbog budućnosti. Navijač ne traži dvoboj, nego jasnu mapu kako se više nikada ne ulazi u isti tunel.
Stadion Partizana neće rešiti finansije Partizana
Dobar je detalj što je otvorena i tema stadiona, jer pokazuje da se problemi u Humskoj ne završavaju na tabeli dugovanja. Prema Ljajićevim rečima, rekonstrukcija bi trebalo da ide preko države, a radovi bi obuhvatili medijske prostore, lože, svlačionice, toalete i sanaciju dilatacija zbog kojih voda pravi stalne probleme.
To jeste važno, posebno kada čujete i znate da na istočnoj tribini nema toaleta i da posle prve kiše pojedini radovi praktično deluju kao da nisu ni rađeni. To je konkretan primer zapuštenosti, ne apstraktna priča. Ali novi zidovi i sređenije tribine neće obrisati stari poreski reprogram niti će ispraviti loš sportski odabir i sve mahinacije prethodne uprave. Stadion može da se popravi fazno. Poverenje mnogo teže.
Brojke koje je Ljajić izneo vrede jer daju mapu problema, ali mapa nije isto što i izlazak iz tunela. Partizan može da preživi ovakav model samo ako svaka sledeća odluka o plati, pojačanju i prodaji bude preciznija nego ranije. Mene ipak najviše kopka jedna stvar: da li navijači koji pažljivije prate klupsku administraciju zaista veruju da je dovoljno reći „institucije neka rade svoj posao“, ili klub konačno mora mnogo glasnije i upornije da objašnjava ko je pravio štetu? Tu se, čini mi se, i dalje lomi poverenje.
ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs
DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
