Piše: Volimpartizan.rs
Nije svaki zid vest, ali ovaj iz Ćuprije jeste, jer iza njega ne stoji naručena dekoracija nego stvarna potreba ljudi da jednom velikom imenu daju trajno mesto u svom gradu. Priča o tome kako je nastao mural Dušku Vujoševiću nosi baš tu težinu: nije važna samo slika, već energija koja je okupila navijače, prijatelje i komšije oko iste ideje.
Znajući šta Partizan ostavlja ljudima, naučite da razlikujete prigodan gest od onog koji dolazi iz stomaka. Ovo drugo se ne glumi. Neke legende ne stanu u statistiku; ljudi ih sačuvaju na zidu. I tu nema sredine: ili verujete da se velikanima duguje poštovanje na vreme, ili morate da priznate da nas savest često stigne kasnije.
Zato tekst koji sledi ne traži mnogo dodatnog ukrašavanja. Najbolje je da govore oni koji su tu ideju poneli, izgurali i pretvorili je u sliku koju će Ćuprija gledati godinama. Mene samo jedna stvar kopka i voleo bih da čujem ljude koji su bili tamo: da li je u toj noći, pred završenim muralom, bilo više ponosa ili više tuge? Takvi detalji često kažu više o Partizanu nego deset konferencija i sto praznih parola. To je ona razlika između uspomene i zaveta.
Uz poslate fotografije “Grobari Ćuprija” su mi prosledili i tekst sledeće sadržine:
“Da mu se odužimo kad nismo za života”:
Kako je Ćuprija na jednom zidu ispisala najlepšu posvetu Generalu.
Kada je stigla vest da nas je napustio legendarni Duško Vujošević, zastao je Grobarski svet, a jedno veliko, nepopunjeno mesto ostalo je u srcima svih onih kojima su crno-bele boje urezane u DNK. Tuga je prekrila tribine, ali tuga često zna biti najbolji pogon za velika dela. Upravo se to dogodilo u Ćupriji, gde je prazan zid zgrade u glavnoj ulici preko noći postao platno za ispisivanje istorije, emocije i večne zahvalnosti.
Sve je počelo od jedne tihe, naizgled neostvarive ideje. Pogled na ogromnu, praznu fasadu budio je jednu jedinu viziju – tu mora stajati slika Generala. Prva pomisao na organizaciju i skupljanje novca za oslikavanje tako monumentalnog zida donosila je sa sobom ljudsku sumnju i logično pitanje: “Da li uopšte pokušati?” Da, jer je sama pomisao da tu može stajati lice čoveka koji je za Grobare bio mnogo više od trenera, budila je lavinu emocija. Tada je krenula akcija da se u Ćupriji mural Genetalu definitivno radi. Ono što u redovnim okolnostima traje mesecima i nailazi na bezbroj administrativnih prepreka, ovde se rešavalo neobjašnjivom brzinom. Bio je to dokaz da kada se ljudi ujedine oko čiste emocije, barijere jednostavno ne postoje.
Za početak, bila je potrebna saglasnost najmanje 51% stanara zgrade. Dobijena je gotovo u dahu. Zatim je usledilo skupljanje novca. Ljudi su se upisivali na spisak koji je svaki dan postajao sve duži. Nije bilo bitno koliko je ko dao, već šta se time gradi.
Zatim su na red došle dozvole. Odeljenje za urbanizam, opština, dozvola za uzurpaciju javne površine… Papiri koji obično znače dugo čekanje, odlaganje i frustraciju, dobijani su u rekordnom roku. Grad je disao sa ovom akcijom, kao da su svi znali da se radi nešto mnogo veće od običnog crtanja po zidu.
I onda je zid počeo da dobija obrise. Da bi se ta neverovatna energija materijalizovala, pobrinuli su se majstori, braća i umetnici Derox i Luka. Njihov talenat, strpljenje i vešte ruke pretočili su svu tu nagomilanu emociju navijača u vizuelno remek-delo. Potez po potez, pod njihovim sprejevima i Generalov prodorni, strogi, ali pravedni pogled ponovo je oživeo, ovog puta da zauvek bdi nad glavnom ulicom u Ćupriji. Mural je postao više od slike; postao je spomenik jednom vremenu, jednoj strasti i jednom neuništivom duhu. Uz njegov lik, stoji i kultna parola, suština celog ovog poduhvata koja savršeno opisuje i samog Duleta: “Partizan nije klub, to je način života!”
Noć kada je mural završen ostaće urezana u sećanje svih prisutnih. Kada su upaljene baklje na krovu zgrade, dok je svetlost obasjavala Generalovo lice a dim se uzdizao ka nebu, Ćuprija je stajala mirno. Tišina, ponos i seta mešali su se u vazduhu. Bila je to noć kada su navijači ispunili svoje obećanje.
Dule Vujošević više nije prisutan fizički, ali zahvaljujući ovim momcima i umetničkoj viziji Deroxa i Luke, njegov duh, njegova neprestana borba i njegova ljubav i dalje žive – urezani u beton, boje i srca. I svaki put kada neko prođe glavnom ulicom, setiće se da prave legende ne umiru. One samo pređu na zidove, da nas odozgo podsećaju kako se bori za ono što voliš. Neko je dao sav materijal za obnovu zida, neko reflektor za osvetljenje, neko novac, svi zajedno srce tebi Generale.
Tvoji GRĆU.
ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs
DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
DONIRAJ I PODRŽI
RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs , možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
PayPal donacija
paypal.me/volimpartizan
