Briselsko finale Partizana i danas traži da ga pamtimo ne samo kao uspeh, već i kao veliku propuštenu priliku
Piše: Volimpartizan.rs
Brisel 1966. nije samo najveći datum u istoriji FK Partizan, već i dan koji obavezuje da govorimo punu istinu. Jer Partizan tada nije izgubio samo finale od Reala sa 2:1, već je propustio šansu da mnogo ranije uđe u evropske anale onako kako ovaj klub po toj generaciji i toj sezoni jeste zaslužio.
I zato mi je uvek malo tesno kada čujem da se taj 11. maj 1966. svodi samo na “častan poraz”. Ako na Brisel gledate samo kao na plemenit poraz, onda propuštate pola istine. Taj datum je i ponos i rana, i to baš zato što je Partizan do njega stigao kao ozbiljan tim, a dočekao ga kao klub koji nije u svemu bio dorastao sopstvenoj veličini.
Nisam bio svedok te noći u Briselu i neću izigravati očevica, ali postoje klupski porazi koje nasledite i kad ih niste gledali. Ovaj je jedan od takvih. O njemu se ne govori samo kroz rezultat, nego kroz ono što je Partizan bio pre tog finala i kroz ono što je propustio da postane posle njega.
Kako je briselsko finale Partizana građeno iz omladinske škole
Najveća stvar u vezi sa tom generacijom nije samo finale, nego način na koji je do njega došla. Partizan nije do evropskog vrha stigao slučajno, niti jednim skupim rezom. Oslonio se na klupski podmladak iz kog su izrasli Milutin Šoškić, Fahrudin Jusufi, Vladica Kovačević, Zoran Miladinović i drugi, a zatim je tim dopunjavan igračima koji su punu afirmaciju sticali baš u Humskoj.
To je ona vrsta priče koju danas svi vole da izgovore, ali retko ko zaista ume da sprovede: strpljenje, baza, kontinuitet i tačno prepoznavanje onoga što timu nedostaje. Pod Florijanom Matekalom i Stjepanom Bobekom, te “Partizanove bebe” nisu bile samo simpatična generacija sa nadimkom. Osvojile su tri uzastopne titule prvaka Jugoslavije od 1960. do 1963, a zatim još dve 1964. i 1965. To više nije bio talenat u najavi, to je već bila sila koja je prerasla domaći okvir.
Upravo zato Brisel 1966 nije došao niotkuda. On je bio logičan vrh jedne ozbiljno građene kuće.
Zašto briselsko finale Partizana nije samo častan poraz
Evropski put te sezone dodatno objašnjava zašto je taj tim zaslužio više od sentimentalnog tapšanja po ramenu. Verder i Nant su preskočeni bez većih problema, a onda je stigla Sparta i onih bolnih 1:4 u Pragu. E tu dolazimo do prve slike koja mora da ostane živa kad god se priča o Briselu: revanš na Stadionu JNA i Partizanovih 5:0.
To nije bio prolaz dalje. To je bila demonstracija vere jednog tima i jedne tribine. U Partizanovom slučaju nije važilo ono otrcano da “niko nije verovao”. Verovalo se, i te kako. Navijači su napunili stadion ubeđeni da ta ekipa može da okrene četiri gola zaostatka, a ekipa je izašla i samlela Spartu. Kad je Ivan Ćurković kasnije rekao: “Sve nam je polazilo za nogom, a oni jednostavno nisu znali gde se nalaze”, to nije zvučalo kao nostalgija nego kao najkraći mogući izveštaj sa utakmice.
Zatim je došao Mančester Junajted. Partizan je u Beogradu dobio 2:0, a u revanšu na Old Trafordu preživeo pritisak zahvaljujući briljantnom Šoškiću. Priča o sendviču koji je poleteo sa tribina, pa ga je Šoškić odmotao, poljubio i zagrizao, danas zvuči skoro filmski, ali upravo takvi detalji objašnjavaju kakav je karakter taj tim imao. Nije Partizan zalutao u finale. Partizan ga je izborio i fudbalom i glavom.
Šta je Brisel 1966 otkrio o Partizanu van terena
I baš zato Brisel toliko boli. Ne zbog toga što je Real bio mali protivnik, nego zato što znamo da pred finale mnogo toga nije bilo kako treba. Atmosfera u ekipi poremećena je odmah po plasmanu u završnicu, uprava se pokazala nedoraslom veličini trenutka, igrači nisu bili zaštićeni od menadžera i sponzora, a ni put u Brisel nije organizovan kako priliči timu koji igra najveću utakmicu u istoriji kluba.
To je ključna tačka cele priče i oko nje ne treba biti nežan. Neke utakmice se izgube na terenu; Partizan je svoje najveće finale počeo da gubi pre prvog zvižduka u Briselu. To nije umanjivanje Reala. To je pošteno suočavanje sa sopstvenom istorijom.
Vasovićev gol za 1:0 ostao je kao dokaz da je san bio nadohvat ruke. Ali posle toga više nije bilo dovoljno samo biti bolji u delovima utakmice. Ako je Kovačević kasnije govorio da su te godine možda bili bolji od Reala, ta rečenica ne zvuči kao prazna žal za prošlošću. Zvuči kao gorak podsetnik da Partizan nije dobio punu šansu da u finalu bude ono što je bio do finala.
Mi u Partizanu imamo ružnu naviku: najveće datume pomenemo, ali ih retko stvarno obeležimo. Kao da verujemo da će istorija sama da se čuva. Neće. Ako je ne držiš na stolu, neko je svede na fusnotu.
Zašto Brisel 1966 mora da bude više od uspomene
Šezdeset godina kasnije, Brisel ne treba da služi samo da se setimo da smo nekad bili vicešampioni Evrope. Treba da nas tera da pitamo kako se pravi velika generacija i kako se ne pušta da joj iz ruku isklizne trenutak za večnost. Jer ta priča nije stara samo zato što je prošlo mnogo vremena. Ona je savremena svaki put kada Partizan ima talenat, energiju i navijačku veru, a oko toga ne napravi sistem koji to može da iznese do kraja.
Zato je 11. maj 1966. mnogo više od datuma za arhivu. To je ogledalo. Pokazuje do kojih visina Partizan može da stigne kada zna šta radi, ali i koliko skupo plaća kada klub ne bude na nivou tima. I zato taj Brisel ne zaslužuje da bude samo romantična uspomena starih generacija. On zaslužuje da bude škola.
Šezdeset godina posle Brisela, meni najviše smeta što se tog datuma setimo kao da proveravamo staru fotografiju, a ne najveću lekciju u istoriji kluba. Generacija može da stigne do Evrope talentom, ali se tamo ne zadržava bez reda, zaštite i pameti oko nje. Mi navijači koji smo o toj noći slušali od očeva i dedova možda ovo osećamo još teže od današnjih generacija, pa me zanima jedno konkretno pitanje: da li današnji Partizan uopšte ume da sačuva veliku generaciju kada je dobije?
ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs
DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
DONIRAJ I PODRŽI
RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs , možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
PayPal donacija
paypal.me/volimpartizan
