Dejan Milojević nije bio samo košarkaš i trener — bio je čovek koji je sve oko sebe činio boljim, i to nas obavezuje na sećanje
Piše: Volimpartizan.rs
Neki ljudi odlaze i ostave prazninu koja se s vremenom popuni. Dejan Milojević je ostavio prazninu koja raste — jer što više prolazi vremena, jasnije postaje koliko je bio redak. Na današnji dan, kada bi napunio 49 godina, ne pišem biografiju. Biografiju znate. Pišem o nečemu što nijedna statistika ne može da obuhvati — o čoveku koji je bio veći od svake utakmice koju je odigrao i svakog igrača kojeg je napravio. Baš kao i njegov Dule.
Partizan i Dejan Milojević — put koji je definisao karakter
Milojević je u Partizan stigao 2004. godine, nakon što je u Budućnosti stekao status legende. Stigao je kao centar od 201 centimetra — na papiru premali za tu poziciju, u stvarnosti prevelik za bilo koga ko je stajao naspram njega.
Tri uzastopna MVP-a ABA lige. Tri. Ne dva, ne jedan — tri zaredom, od 2004. do 2006. To je učinak koji se ne stiče samo talentom. To se stiče karakterom koji odbija da prihvati bilo šta manje od maksimuma. Deki nije dominirao zato što je bio fizički nadmoćan — dominirao je zato što je bio pametniji, žilaviji i tvrdoglaviji od svih koji su pokušali da ga zaustave.
I upravo to je bilo najlepše kod njega kao igrača. Gledao si čoveka koji iz svake situacije izvlači maksimum. Koji ne traži izgovor. Koji ne pokazuje na saigrača kada stvari krenu naopako. Partizanov dres je nosio onako kako se taj dres nosi kada stvarno razumeš šta znači — sa ponosom, ali i sa odgovornošću.
Od Mega diplomaca do NBA prstena — trenerski put Dejana Milojevića
Kada su ga povrede naterale da završi igračku karijeru 2009. godine, sa samo 32 godine, bilo je jasno da košarka nije završila sa njim. On je samo promenio stranu.
Ono što je uradio u Megi prevazilazi sve što može da se stavi u kontekst srpske košarke. Napravio je fabriku kakva nije postojala. Igrači su dolazili kao talenti, odlazili kao profesionalci spremni za najveće scene. Nikola Jokić je najsjajnije ime, ali nije jedino — Mega pod Milojevićevim uticajem je postala sinonim za razvoj igrača na nivou koji niko drugi u regionu nije dostigao.
A onda — Golden Stejt. NBA. Šampionski prsten 2022. godine sa Stivom Kerom. Momak iz Beovuka, koji je karijeru počeo sa 17 godina, koji je pod obručima kompenzovao centimetre srcem — taj momak je stavio NBA prsten na ruku. Koliko ljudi iz naše košarke može to da kaže? I nije bio tamo kao ime, kao dekoracija — bio je tamo jer su ga najbolji na svetu prepoznali kao nekoga ko ume da učini igrače boljim. Jer je to radio čitav život.
Dejan Milojević i Duško Vujošević — dug koji nije stigao da se vrati
I onda dođemo do onoga što ovaj tekst čini najtežim za pisanje.
“Dejan Milojević zapravo nije bio talentovan košarkaš, ali je bio takav karakter da si s njim mogao u invaziju da ideš, a ne na utakmicu”- rekao je pre nekoliko godina naš Duško Vujošević.
Deki više nije sa nama. Otišao je 17. januara 2024, sa 46 godina. Srčani udar. Bez najave, bez upozorenja, bez prilike da se iko oprosti. Četrdeset šest godina. Čovek koji je imao toliko toga ispred sebe — u treniranju, u životu, u svemu što je tek trebalo da dođe.
A sada, negde gore, ima društvo. Duško Vujošević, čovek koji je oblikovao generacije, uključujući i samog Dekija — čovek čija strogost nije bila okrutnost nego investicija u budućnost — sada je sa njim. I možda je u tome jedini komad utehe koji mogu da nađem: da razgovor koji nikada nije mogao da se završi ovde dole, sada ima priliku da se nastavi tamo gore.
Jer Deki nikada nije stigao da kaže sve što je imao da kaže svom košarkaškom ocu. Nije stigao da se zahvali onako kako je verovatno planirao — kada bude imao vremena, kada bude bio spreman, kada dođe pravi trenutak. Pravi trenutak nije došao. I to je možda najtužnija lekcija od svih: ne čekaj.
Zašto Partizan i košarkaški svet duguju sećanje na Dejana Milojevića
Dejan Milojević je bio čovek koga biste želeli pored sebe. Ne samo na klupi, ne samo na parketu — u životu. Vrsta čoveka o kojoj svi pričaju isto, bez izuzetka: da je bio human, da je bio iskren, da je bio tu za svoje ljude. U sportu gde ego pojede većinu, Deki je ostao čovek. I to nije mala stvar. To je možda najveća stvar.
Danas mu je rođendan. Danas bi napunio 48 godina. I danas, umesto da mu čestitamo, sećamo ga se. To je nepravda s kojom se ne možemo pomiriti, ali možemo da se potrudimo da ne zaboravimo.
Stalno razmišljam o jednoj stvari koja mi ne da mira — o tome koliko smo loši u tome da ljudima kažemo šta nam znače dok su tu. Deki je svima značio enormno, i svi to sada kažu. Ali koliko je čuo dok je mogao da čuje? Koliko smo mu rekli dok je bio na klupi Mege, dok je pravio čuda u Golden Stejtu, dok je još bio naš? Navijači koji su ga gledali u Partizanovom dresu, koji su ustajali na njegove poteze pod obručima — da li smo dovoljno cenili to što smo imali? Bojim se da znam odgovor. I bojim se da ćemo istu grešku ponoviti sa nekim drugim.
