LIČNI STAV: Neko je veliki kao LOVERNJ a neko je Milutinov

Duško Vujošević je zaslužio više od Milutinove ćutnje — zaslužio je elementarnu ljudskost

Piše: Volimpartizan.rs

Postoje trenuci koji pokažu ko si. Ne kada su reflektori upaljeni, ne kada kamera snima, ne kada agent pregovara ugovor — nego kada treba samo biti čovek. Nikola Milutinov je imao takav trenutak. I pokazao je tačno ko je.

Duško Vujošević je umro. Čovek koji je od sirovog, neoblikovanog centra napravio jednog od najboljih igrača na svojoj poziciji u Evropi — otišao je. I Milutinov nije došao na sahranu. Nije poslao poruku. Nije napisao red na društvenim mrežama. Ništa. Praznina. Tišina čoveka koji nema kičmu da prizna odakle dolazi.

Milutinov bez Vujoševića — priča o zahvalnosti koje nikada nije bilo

Hajde da budemo potpuno jasni o jednoj stvari: bez Duška Vujoševića, Nikola Milutinov ne bi bio Nikola Milutinov.

Stigao je u Partizan kao talenat — to mu niko ne oduzima. Ali talenat bez oblikovanja je samo sirovina. Vujošević je bio taj koji je od sirovine napravio igrača. Onaj strog, neugodan, zahtevni Vujošević koji te tera da uradiš ono što ne želiš, koji te kritikuje kad misliš da si odigrao dobro, koji ti ne da da se opustiš ni na treningu, ni na klupi, ni u životu.

Davao mu je minute u najtežim utakmicama. Verovao mu je kada rezultat visi o koncu, kada je bilo lakše staviti iskusnijeg igrača. Trošio je živce, energiju, reputaciju — jer je video nešto u tom mladom centru i odlučio da ga izgradi. Ne jer je morao. Jer je to radio — Vujošević je pravio igrače od dečaka. To je bila njegova životna misija.

A onda, kada je vreme došlo, Milutinov je otišao. I Vujošević je tada rekao nešto što danas zvuči proročki:

„Nikola je napravio moralnu grešku, jer se od kluba koji mu je dao sve oprostio na način koji ne priliči. Napravio je grešku jer je otišao ne formiran i kao igrač i kao ličnost.”

Neformiran kao ličnost. Bolnije reči trener nikada nije izgovorio o svom igraču. I koliko su se pokazale tačnim.

Milutinov i cena moralnog gmizavca — svaki ugovor ima svog tvorca

Posle Partizana, Milutinov je napravio karijeru o kojoj većina košarkaša može samo da sanja. Olimpijakos. Milioni. Individualna priznanja. Jedan od najboljih centara koje je evropska košarka videla u poslednjoj deceniji.

I svaki cent od tih ugovora, svaki minut na parketu Evrolige, svaka statistička linija — sve to ima jednog čoveka u korenu. Čoveka koji ga je naučio da igra košarku na nivou na kojem se igraju ti ugovori. Čoveka koji je verovao u njega kada nije bilo razloga. Čoveka koji ga je gurao kada je bilo lakše odustati.

Taj čovek je umro. I Milutinov nije mogao da nađe pet minuta. Nije mogao da napiše jednu rečenicu. Nije mogao da pošalje cveće. Ništa.

Neko je VELIK kao LOVERNJ — a neko je moralni mali gmizavac kao Milutinov.

Razlika između Vujoševića i Milutinova — veličina naspram ljudske malenkosti

Vujošević je čitav život davao. Davao je znanje, davao je vreme, davao je sebe. Svim tim mladim igračima koji su prošli kroz njegove ruke — davao je alate za život. Nije to radio za zahvalnost. Nije tražio da mu se klanjaju. Ali elementarno ljudsko poštovanje — da se čovek oprosti od onog ko ga je stvorio — to nije zahvalnost. To je minimum civilizovanog ponašanja.

I Milutinov nije prešao ni taj minimum.

Ovo nije pitanje košarke. Ovo nije pitanje da li je Milutinov dobar centar. Jeste dobar centar. Možda najbolji u Evropi na svojoj poziciji. Ali kakve to veze ima? Košarkaška veličina bez ljudske veličine je prazna ljuštura. Ukrašena fasada iza koje nema ničega.

Navijači Partizana su reagovali onako kako se moglo očekivati — sa gnušanjem. I s pravom. Jer navijači razumeju nešto što Milutinov očigledno ne razume: u Partizanu, ti nisi sam. U Partizanu, pamtiš odakle dolaziš. U Partizanu, ne okrećeš leđa ljudima koji su te podigli. Pokazali su to juče Kecman, Veličković, Šuput, Tripković, Milosavljević, Musa, Vraneš, Tepić, Đorđević, Obradović…

Milutinov, Vujošević i lekcija koju košarkaš nikada nije naučio

Vujošević je rekao da je Milutinov otišao neformiran kao ličnost. Prošle su godine. Milutinov je zaradio milione. Igrao je na najvećim scenama. I na kraju, kada je trebalo pokazati da je ipak formiran, da je ipak sazreo, da je ipak čovek — pokazao je da Vujošević nikada nije pogrešio u proceni karaktera.

Sirov je došao. Sirov je ostao. Samo skuplji.

Ima nešto posebno odvratno u sujeti koja te spreči da se oprostiš od čoveka koji ti je dao sve. Jer to jeste sujeta — ta vrsta malenkosti koja ne može da podnese da prizna zavisnost, da prizna da si nekom dužan, da prizna da nisi sam sebe napravio. Milutinov igra košarku kao džin, a ponaša se kao moralni patuljak.

Duško Vujošević je bio velik. Velik kao trener, velik kao vizionar, velik kao čovek koji je gradio igrače i ljudska bića. Nije uvek bio lak. Nije uvek bio u pravu. Ali je uvek bio prisutan — za svoje igrače, za svoj klub, za svoju profesiju.

A Milutinov? Milutinov nije mogao da bude prisutan jedan jedini dan. Za čoveka koji mu je dao karijeru, za čoveka koji mu je dao život u košarci, za čoveka bez koga bi bio samo visok momak koji ume da uhvati loptu.

Ne znam kakav odnos su imali poslednjih godina. Ne znam da li je bilo komunikacije iza zatvorenih vrata. Ne znam šta se dešavalo privatno između njih dvojice — i neću da pretpostavljam. Ali znam ovo: kada čovek koji te je stvorio umre, ti dođeš. Ili bar pošalješ poruku. Ili bar ćutiš na način koji ima dostojanstvo, a ne na način koji ima aroganciju. Milutinova ćutnja nema dostojanstvo. Ima samo hladnoću čoveka koji misli da je prerastao svoje korene. A korene ne možeš da prerasteš — možeš samo da pokažeš da ih ne zaslužuješ.