Tomić je pogodio u metu o upravi Partizana — ali gde je konkretan plan za ono posle?

Đorđe Tomić precizno dijagnostikuje bolest kluba, no Partizanu više nije dovoljna samo dijagnoza — potreban je recept sa garancijama da sledeći lekari neće biti jednako loši

Piše: Volimpartizan.rs

Malo ko u javnom prostoru govori o stanju u Partizanu sa toliko preciznosti i toliko malo straha kao Đorđe Tomić, i gotovo sve što je rekao na Televiziji Una stoji — uprava je nelegitimna, Skupština je farsa, Kostić je prodat za sramnu cifru, a funkcioneri se bore za fotelje umesto za klub. To nije sporno. Sporno je ono čega u njegovom nastupu nema, a što Partizanu treba više od bilo čega: konkretan, operativan, verodostojan plan koji garantuje da ono što dođe posle neće biti kopija onoga što imamo sad.

Zašto se slažem sa Tomićevom kritikom uprave Partizana

Tomić nije čovek koji govori iz fotelje. Igrao je za ovaj klub, dao golove koji se pamte, potpisao Apel za spas Partizana koji je imao realnu ulogu u prethodnim promenama. Kada kaže da je način na koji je aktuelna garnitura došla „u najmanju ruku diskutabilan,” govori iz pozicije nekoga ko razume šta Partizan znači i šta zaslužuje.

I činjenice koje iznosi su teško osporive. Upravni odbor sa pet ljudi — nezapamćeno u istoriji kluba. Skupština 2. juna koja nije ispoštovala proceduru. Dve struje koje ratuju jedna s drugom dok klub tone. Prodaja Andreja Kostića u Milan za 3.500.000 evra — igrača čiji potencijal, kako sam Tomić kaže, vredi tri puta više. To nije subjektivan utisak ljubomornog bivšeg igrača. To su konkretni propusti koje svaki navijač Partizana može da vidi i prepozna.

Posebno mi je upala u oči njegova opservacija o Milki Forcan: „Ona pita ko je Goran Bogdanović.” To je rečenica koja govori sve o nivou na kojem funkcionišu ljudi postavljeni da vode Partizan. Ako ne znaš ko je čovek koji je osam godina nosio crno-belo, šta zapravo radiš u ovom klubu?

Kritika uprave bez plana — obrazac koji se ponavlja decenijama

I upravo tu počinje moj problem. Ne sa Tomićem — nego sa celom pričom.

Već sam i izgubio broj koliko puta sam čuo istu priču: sadašnja uprava ne valja, treba ih smeniti, doći će novi ljudi, biće bolje. Vučelić i Vazura su bili katastrofa — i bili su. Ali oni koji su došli posle njih, ova garnitura koju Tomić sada s pravom kritikuje, došli su na talasu istog narativa: „mi smo oslobodioci.” I za godinu i po dana postali su jednako loši.

Tomić predlaže da se raspusti „lažna Skupština” i da navijači biraju delegate. Slažem se u principu. Ali — i ovo pitanje ne mogu da progutam — ko organizuje te izbore? Ko garantuje da proces neće biti manipulisan? Ko sprečava da sledeća grupa „oslobodilaca” ne dođe sa istom arogancijom i prepotentnošću koju Tomić zamera sadašnjim ljudima?

On sam kaže: „Potrebno je organizovati se!” Apsolutno. Ali organizovanje bez strukture, bez jasnog programa, bez mehanizama kontrole — to nije organizovanje. To je entuzijazam. A Partizan je imao dovoljno entuzijazma. Nedostajao mu je sistem.

Partizan i nezavisnost od države — pitanje bez odgovora

Tomić pominje nešto ključno kada kaže da se klub mora „odvojiti od države.” To je možda najvažnija rečenica čitavog intervjua. Ali istovremeno i najnerazrađenija.

Kako se Partizan odvaja od države? Konkretno, praktično, korak po korak? Odakle dolazi novac kad državni tokovi presahnu? Tomić pominje da navijači mogu da doniraju po 1.000 dinara mesečno i da 100.000 navijača može da generiše značajna sredstva. Matematika zvuči lepo. Ali gde je infrastruktura za prikupljanje? Gde je transparentnost trošenja? Gde su garancije da doniran novac neće završiti u istim crnim rupama u koje je nestajao dosad? I, dokle da navijači spsavaju Partizan?

Ovo nisu retorička pitanja. Ovo su pitanja na koja svako ko pretenduje da vodi Partizan MORA da odgovori pre nego što zatraži podršku navijača. Mi smo davali podršku. Svaki put. I svaki put smo ostali bez odgovora kad stvari krenu nizbrdo.

Šta Partizan zaista treba — plan, ne samo pravedni gnev

Tomić kaže: „Ima kandidata, ali moraju da se postave stvari na mesto.” To je tačno. Ali te stvari se ne postavljaju na mesto govorom na televiziji, koliko god taj govor bio iskren i precizan. Postavljaju se dokumentom. Programom. Obavezujućim rokom. Mehanizmom odgovornosti.

Evo šta bih ja tražio od bilo koga ko kaže „ja mogu bolje od ovih”:

• Konkretan plan finansiranja za prvih 12 meseci — odakle dolazi novac, ko su sponzori, koliki je budžet
• Mehanizam transparentnosti — kvartalni izveštaji navijačima, javni budžet, revizija
• Garancija izbornog procesa — ko organizuje, ko kontroliše, ko sprečava manipulaciju
• Strategija za sportski sektor — ne „dovedemo boljeg trenera” nego konkretan razvojni model
• Jasan plan za omladinski pogon i transfernu politiku koja ne prodaje Kostića za trećinu vrednosti

Bez ovih odgovora, svaka kritika — pa i Tomićeva, koja je u ogromnoj meri opravdana — ostaje na nivou dijagnoze bez recepta.

Tomić je precizno opisao šta je bolesno u Partizanu. Na tome mu skidam kapu. Ali posle besomučnog gledanja kako se uprave smenjuju a klub stoji u mestu ili ide unazad, više ne mogu da se zadovoljim samo tačnom dijagnozom. Potrebni su mi nazivi lekova, doze i rok trajanja terapije. Navijači koji se aktivno uključuju u rad platformi za spas kluba — da li neko od vas ima uvid u to da li iza Apela ili bilo kog drugog pokreta postoji razrađen program, ili smo opet u fazi „najpre smenimo ove, pa ćemo posle videti”?

ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.

Piše: Volimpartizan.rs 

DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan

Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11