Mijatovićev švedski fond kao finansijsko ropstvo koje Partizan mora da odbije
Piše: Volimpartizan.rs
Partizanova uprava je, bar po onome što stoji u saopštenju, bliža istini od Predraga Mijatovića. Ako je potpredsednik za sportska pitanja zaista izostao iz procesa monitoringa, nije realizovao nijedan posao iz svoje nadležnosti i uz to gurao model zaduživanja koji bi mogao da bude štetan po klub, onda je ostatak rukovodstva imao puno pravo da to odbije. Ali tu prestaje svaka udobnost za one koji danas žele da se predstave kao razumni čuvari Partizana.
Jer nije dovoljno reći „ne“ lošem rešenju. Partizan od toga ne živi.
Uprava je pogodila Mijatovića, ali nije rešila ništa
Saopštenje Upravnog odbora je oštro, detaljno i, što je najvažnije, ne deluje kao puko emotivno pražnjenje. U njemu su iznete vrlo ozbiljne optužbe: da se Mijatović sam udaljio iz odlučivanja, da nije doneo nijednu konkretnu ponudu za transfer u zimskom prelaznom roku i da je predlagao kreditni model sa kamatom od 6,7 odsto unapred, uz procente od budućih transfera tokom naredna četiri prelazna roka.
Ako je to tačno, onda je odbijanje takvog aranžmana bila obaveza, a ne hrabrost. Niko normalan ne može da traži da Partizan spašava tekuću krizu tako što će prodati sopstvenu budućnost. Klub koji založi naredne prelazne rokove da bi preživeo današnji haos ne gradi oporavak, nego odlaže pad.
To je prva stvar koju treba jasno reći: ko god je presekao takvu ideju, uradio je ispravnu stvar.
Finansijsko rešenje ne može biti novo poniženje
Tu, međutim, dolazimo do dela koji uprava ne može da preskoči saopštenjem. Ako već govore o „samooodrživom sistemu“, onda neka ga naprave. Neka ga pokažu. Neka objasne kako će Partizan da dođe do tačke u kojoj mu egzistencija ne zavisi od moljakanja države, telefona, vanrednih intervencija i ljudi koji su ga godinama gurali u ovu provaliju.
To je suština cele priče. Nije problem samo u tome što je jedan predlog kredita navodno bio loš. Problem je što Partizan već predugo funkcioniše tako da je svako sledeće „spasonosno rešenje“ ili poniženje ili zamka.
Jedna rečenica ovde zaslužuje da ostane: Partizan ne sme da bira između lošeg zaduženja i dostojanstva — klub te veličine mora da nađe model u kojem mu dostojanstvo nije luksuz.
Obrazac upravljanja koji traje duže od svakog sukoba
Najgora stvar kod ove priče nije čak ni javni rat. Najgora stvar je što on deluje poznato. U Partizanu se godinama menjaju lica, titule, savezništva i neprijateljstva, a obrazac ostaje isti: kada dođe trenutak da se podvuče crta, svi imaju objašnjenje, a malo ko ima rezultat.
Uprava sada poručuje da već 18 meseci radi u izuzetno teškim okolnostima. To verujem. Niko ozbiljan ne misli da je stanje kluba lako. Ali teške okolnosti nisu argument same po sebi. One su opis problema, ne dokaz uspeha.
Posle toliko sezona gledanja istog filma, čovek razvije alergiju na frazu „maksimalni napori“. U Partizanu se maksimalni napori često vide samo u saopštenjima, dok se minimalni rezultati vide na računu, u prelaznim rokovima i u opštem utisku da klub stalno gasi požar koji je odavno progutao prizemlje.
Partizanova uprava sada mora da pokaže rad, ne jedinstvo na papiru
Mijatović je možda ovde izgubio politički i javni duel, ali to ne znači da je uprava išta dobila unapred. Naprotiv. Sad je pod većom obavezom nego juče. Jer kad nekoga ovako direktno optužiš za neodgovornost, preuzimaš pun teret sopstvene odgovornosti.
To znači nekoliko vrlo prostih stvari:
- da obezbediš finansijski model koji nije štetan po klub
- da pronađeš prihode koji ne zavise od stalnog spoljnog milosrđa
- da sportski sektor konačno počne da proizvodi i prodaje planski, a ne panično
- da prestane javno komadanje ugleda Partizana svaki put kad se unutar kluba zarati za prevlast
Nije ovde dovoljno biti „manje loš“ od čoveka preko puta. Partizan je previše veliki klub da bi mu to bio standard.
Navijač ne traži pobednika u sukobu, nego kraj improvizacije
Ono što mi najviše smeta u celoj ovoj priči jeste što se od navijača opet traži da biraju stranu kao da je to suština. Nije. Suština je da klub i dalje nema mir, jasan pravac i ekonomski temelj koji ne zavisi od ponižavajućih obilazaka tuđih vrata. Ko god misli da je dovoljno pobediti u internom ratu, taj nije razumeo koliko je Partizan duboko ranjen.
Zato da budem potpuno jasan: na osnovu onoga što je objavljeno, uprava u ovom konkretnom sukobu deluje uverljivije od Mijatovića. Ali ako se sve završi samo na tome da je jedan čovek odstreljen, a klub ostane isti, onda ovo nije pobeda. Onda je to samo urednije upakovana propast.
Partizan ne traži heroje po funkcijama. Traži ljude koji će konačno da rade svoj posao.
Uprava je sada rekla da zna šta neće. Dobro. Ali mene mnogo više zanima da li zna šta hoće, i još važnije — da li zna kako da do toga dođe bez novih poniženja, novih zavisnosti i novih saopštenja koja glume strategiju. Jer jedna stvar se ovde ne može sakriti: ako finansijsko rešenje opet bude traženje spasa kod istih centara moći koji su Partizan doveli dovde, onda ovaj sukob nije doneo čišćenje, nego samo novu raspodelu odgovornosti bez stvarne promene.
Ili ćete da napravite poslovni plan koji funkcioniše bez stranih sumnjivih fondova i bez budžetskih injekcija, ili ćete da odstupite i konačno prepustite klub nekom ko to može.
Dosta više izgovora.
ŽIVIMO CRNO-BELO, SVAKI DAN.
Piše: Volimpartizan.rs
DONIRAJ I PODRŽI RAD PORTALA
Ukoliko želiš da podržiš nezavisni rad portala Volimpartizan.rs, možeš to učiniti donacijom. Svaka podrška znači. Hvala ti što si uz nas.
http://paypal.me/volimpartizan
Dinarski račun kod Yettel banke: 115-0381638123518-11
