Od decembra 2021. crno-beli ostali bez 13 igrača, dvojice trenera, jednog direktora.
Od euforije do razočaranja. Prošlo je bezmalo godihu dana, a raspoloženje u Humskoj se drastično promenilo. Pred kraj 2021. delovalo je da je Partizan na putu rezultatskog ozdravljenja, pobeđivao u seriji i nagoveštavao da ima tim za titulu, a danas se guši u sopstvenim problemima i niko ne veruje da je u stanju da izvede preokret nalik 2017, kad je poslednji put bio prvak države.
Tad je na zimsku pauzu otišao na sličan način kao na tek otpočetu. Minimalcem. Samo, pogodak Kvinsija Meniga protiv Kolubare dao je pravo navijačima makar nadu u trofejni završetak sezone, a onaj u režiji Nemanje Jovića nad Novim Pazarom više znači mladom ofanzivcu za podizanje samopouzdanja nego ekipi koja je dozvolila sebi da za 11 meseci prođe put od, za naše prilike, osetnog plusa na tabeli do isto tako nenadoknadivog minusa.
Tad je Partizan imao pet bodova više od Crvene zvezde, sad ima deset manje. Umesto da napreduje, jer je u ljudskoj prirodi da očekuje više, dozvolio je sebi da postane samo ukras na stolu pripremljenom za još jedno slavlje lidera. Sopstvenim slabostima i potezima koji su ugušili optimizam Gorbara dok je na klupi sedeo Aleksandar Stanojević. Crno-beli više ne izgledaju kao tim sposoban da se takmiči na duge staze i tek se sad, protokom vremena, vidi da je trener bio najbolji pojedinac kluba i da se njegovim odlaskom sve srušilo.
Za šta odgovornost snose oni koji Partizanom rukovode. Znalo se još u januaru da Stanojević ide, ali nisu hteli da poveruju u odlučnost trenera da će bez obzira na ishod šampionata završiti misiju. Čak se govorilo kako od fudbalera „niko ne želi da ode“, da bi samo nekoliko meseci kasnije njih 13 napustilo Humsku. Da je sve pod konac, kako je predstavljano, onda se ne bi desilo ni da šef struke bude jedini u borbi za klupske interese, niti bi se rasula vojska koja ga je bespogovorno pratila. Da li je i koliko bila kvalitetna može da se diskutuje, ali je bila vojska. Što bi rekao Željko Obradović „greše, ali ginu, to je prvi preduslov“.
Sadašnji Parni valjak takođe greši, ali još više. Tamo gde ne bi smeo. Izgubio je bodove u Nišu i Novom Pazaru na strani, a kod kuće protiv TSC-a, Javora i Spartaka. Od pet kikseva u aktuelnoj sezoni Mozzart Bet Superlige čak tri su iz duela sa ekipama iz donjeg doma tabele, što znači da se vratio u stil od pre tri sezone kad je proklizavao u duelima sa autsajderima. Nije napredovao. Opravdanje da su neuspesi posledica velikog remonta tima je donekle tačna, na papiru jeste ostao bez 13 igrača, ali suštinski su samo desni bek (Aleksandar Miljković) i dvojica vezista (Saša Zdjelar i Miloš Jojić) bili redovni u prvenstvu, dok su dvojica (Lazar Makrović i Nemanja Miletić) predstavljali karikje rotacionog sistema.
Onda je letos usledila seča, napravljeni su neki dobri, neki ne toliko kvalitetni izbori, bilo je i svetlih trenutaka (uglavnom na evropkoj sceni), ali na srpskoj su i dalje su najbollji igrači starosedeoci: Slobodan Urošević, Bibars Natho i Rikardo Gomeš. Od novajlija je jedino je Kristijan Belić zaslužio prelaznu ocenu za učinak u Mozzart Betz Superligi, mada i novajlija iz Čukaričkog igra zato što je mlad, pitanje da li u kontinuitetu može da doprinese ili ga čeka sudbina slična Nikoli Terziću kad mu istekne bonus mandat.
Takav Partizan je tokom 2022. od 35 prvenstvenih utakmica dobio „samo“ 25. Nije slavio ni u jednom derbiju (0:2, 0:0, 1:1); propustio je zicer protiv Napretka kod kuće (0:0), pokazivao ranjivost u duelima sa ekipama koje konkurišu za plasman u Evropu (0:0 na Banovom brdu i sa TSC-om u Humskoj), čak i onima koje se bore za opstanak (Radnički i Javor po 3:3) a vrhunac predstavljaju greške na mečevima koje je morao da dobije: u četvrtom kolu u Novom Pazaru pred praznim tribinama i kod kuće sa Spartakom (oba puta 0:1).
U prvenstvu gde je prostor za kiks skučen, a takmičenje praktično polarizovano, Partizan je dopustio suviše grešaka da bi mogao da koristi frazu „ima još da se igra, dosta bodova je u opticaju“. Teoretski tačno, suštinski ne. Gube bodove i Porto i Benfika, Olimpijakos i Panatinakos, Seltik i Rendžers, ali gotovo nemoguće da tim koji je u dvocifrenom zaostatku na polovini trke prvi prođe kroz cilj.
Stanje u kome se sad Partizan nalazi najviše je posledica nemara u kancelarijama. Crno-beli su propustili dva prelazna roka da se pojačanju adekvatno, da stvarno zaliče na tim kome je stalo da pojuri trofeje. Kad je prošle zime ukazivano da je potrebno osveženje jedno od obrazloženja bilo je da bi se dovođenjem novih fudbalera zatvorio put za razvoj Marka Milovanovića i Nemanje Jovića. Prvi je u međuvremenu prodat i na njegovo mesto doveden deset godina stariji Andrija Pavlović; drugi je izgubio mesto u prvih 11 i sad tu igra stranac Fuseni Dijabate, koji kvalitet pokazuje isključivo na mečevima evropskog karaktera. Kad je letos bilo sugestija da se proširi kadar pričalo se kako Partizan „ima bonuse“. A na kraju je doveo jednog iz Čukaričkog i taj najviše igra.
Da je poslovao neubedljivo vidi se i po letošnjim paničnim potezima kad je tražio trenera. Dvaput u dva meseca!? Ako je „fudbalska Srbija bila zadovoljna izborom Ilije Stolice“ kako su u Partizanu brzo postali nezadovoljni? Da li je Gordan Petrić bio prvi ili alternativni izbor? Da li aktuelni kadar ima širinu ili jedva diše kako se primiče kraj sezone?
U kratkom periodu rastao se sa dvojicom trenera, jednim sportskim direktorom, 13 igrača od kojih se jedan zadržao kraće od pola godine… Ostali su rukovodioci koji su u klubu od zime 2014. Već pet godina ne uspavaju da ugroze Crvenu zvezdu. Bez snage, kapaciteta, resursa ili znanja za uspeh. I bez nagoveštaja da će bilo šta promeniti.
Originalni tekst Mozzart Sport
