-Partizan može da promeni Božu. Ili nekog drugog igrača. Njih stotine. Hiljade. A niko od nas neće, niti sme, da menja Partizan. To je velikan, kao što su Juventus, Sporting, Mančester Siti… Bolje da se rastanemo kao gospoda, nego da mučimo jedni druge eventualnim ostankom.
–Kad je moja karijera bila „u kanalu“, Partizan je pritekao u pomoć, pružio mi ruku i izvukao me. To se ne zaboravlja. To mora da se ceni. Kao što sam se ja vezao za ovaj klub, za grad, upoznao sjajne ljude, zavredeo poštovanje navijača iako sam stranac, bio u fantastičnim odnosima sa saigračima, trenerima, rukovodiocima, čak sam i običnim ljudima na ulici bio simpatičan, valjda… Hvala svima, od srca. Nije to bilo ni toliko loše: prošle sezone bio sam najbolji strelac ekipe, igrali smo grupnu fazu Lige Evrope, minut nas je delio do dvomeča sa Liverpulom, osvojili smo Kup…
–Priznajem, jedino mi je žao što nisam dao gol Crvenoj zvezdi. Odigrao sam četiri večita derbija i nisam bio strelac, mislio sam da ću tu želju ostvariti na proleće, ali život je takav. Znam da moji saigrači imaju dobru atmosferu, odličan tim, kvalitet i da će vrlo brzo, za tri kola, pokazati da su jači od komšija. A ja ću biti tu negde, u meni će sigurno imati najglasnijeg navijača i odanog druga. Daće Bog da se pred kraj maja vratim u Beograd, da zajedno proslavimo titulu.
–Gospodin. I kao čovek i kao trener. Kao neko ko je prošao dosta toga u karijeri, kažem vam: biće Marko trener za veliki klub u inostranstvu. Samo, pre toga, neka osvoji titulu i uvede Partizan u Ligu šampiona. A ja ću doći da gledam jednu od tih utakmica
